Bez mržnje i naklonosti

NOVI SAD – Nakon što je izabrao predstave za ovogodišnji Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, koji će se posle 19 godina ponovo održati u Novom Sadu, selektor Goran Ibrajter govori o svojoj selekciji iz još nekoliko pozorišnih uglova.

U obrazloženju festivalske selekcije, na samom početku, napomenuli ste da je produkcija u većini vojvođanskih pozorišnih kuća prepolovljena. Da li je to odraz naše materijalne i finansijske bede? Koliko je kreativna i umetnička kriza uticala na tu činjenicu, i konačno, šta možemo očekivati od ovogodišnjeg festivala?
– Evidentno je da većina naših pozorišta ima probleme finansijske prirode i to svakako utiče na njihovo delovanje tako što je produkcija smanjena. Nažalost, mi se najčešće samo deklarativno opiremo navali kiča i primitivizma, ili je tek konstatujemo. A ima li boljeg mesta od pozorišta da se afirmišu prave, istinske vrednosti? To podrazumeva i da se prestane sa tretiranjem pozorišta, kulture uopšte, kao puke potrošnje. Oni jesu ulog u budućnost i tek kad to shvatimo i prihvatimo mogu se očekivati bolji dani za pozorište. Smanjenu produkciju ne bih objašnjavao kao rezultat kreativne krize stvaralaca. U prilog tome ide činjenica da se na vojvođanskim scenama za godinu dana pojavio značajan broj kvalitetnih i raznorodnih predstava. Pre se može govoriti o autoredukciji kreativnih mogućnosti. U nedostatku finansija primorani ste da se odričete raznih stvari, da svodite pojedine segmente predstava. Posledica toga je gotovo sveprisutni minimalizam u likovnoj opremi predstava. Može se, naravno, i tako raditi, ali ne u svakoj prilici i doveka. Srećom, zahvaljujući upravo stvaralačkoj vitalnosti, publika 67. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine imaće priliku da vidi dvanaest dobrih predstava u obe konkurencije.

Da li postoji neki zajednički imenitelj za sve predstave? Koje se teme obrađuju, koji su žanrovi zastupljeni i koliko su predstave aktuelne i društveno kritičke?
– Zajedničkog imenitelja u tematskom smislu nema. Ipak, ako ga treba izvesti, a to sam naveo u obrazloženju selekcije, može se reći da su odabrane predstave moderne u svom izrazu ali i ukorenjene u tradiciji u smislu poštovanja osnovnih postulata pozorišta. Takođe, bar iz mog ugla, sve one imaju živu i neposrednu komunikaciju sa publikom. U žanrovskom smislu predstave se kreću u širokom rasponu od komedije do tragedije. Tematski dijapazon ide od večnih pitanja kao što su ljubav i mržnja, sudbina umetnika i umetnosti do pitanja naše aktuelne svakodnevice. Ipak, može se reći da većina predstava koje sam uvrstio u program Festivala u sebi nosi i notu kritičnosti ali u vidu pozorišne metafore, a ne u jednom direktnom obraćanju.

Kako ste sastavili selekciju? Da li ste odabrali predstave po principu “od svega po malo” kako bi festival bio što raznovrsniji, ili ste prihvatili ”pozorišnu mantru” Ja selektor, car i bog?
– U poslu selektovanja ove vrste čovek, naravno, ne može pobeći od sopstveog ukusa i sagledavanja pozorišne umetnosti, ma koliko se trudio da bude objektivan. Sebi nisam zadao bilo kakav apriorni koncept. Time bih ionako redukovanu produkciju sveo u još uže okvire. Opredelio sam se za predstave koje su čvršće struktuirane, koje afirmišu glumačku igru u punom kapacitetu i koje, u krajnjoj liniji, donose ono neophodno pozorišno iznenađenje. Ne manje važno, smatram da nas se sve ove predstave, svaka na svoj način, tiču – nas ovde i sada.

Nakon što ste odgledali predstave, kako ocenjujete pozorišnu stvarnost u Vojvodini – u umetničkom, estetskom, kreativnom i kritičkom smislu?
– Oduvek smatram da je vojvođansko pozorište vrlo važan segment pozorišnog života Srbije i da su njegovi dometi relevantni i na širem prostoru. Ovaj pozorišni prostor poznat je i po svojoj smelosti, otvorenosti, inventivnosti a sve je to, manje ili više, vidljivo i u ovogodišnjoj produkciji. Nadam se da će ovogodišnji Festival uspeti da naznači presek svega toga.

Šta je nedostajalo predstavama koje su bile u najužem izboru ali se nisu našle u selekciji? Da li ste imali neku nedoumicu ili problem u tom smislu?
– Već sam naveo koji su me kriterijumi naveli da odaberem predstave koje sam odabrao. I to je jedino bilo presudno za izbor. Jednostavno sam smatrao da ih predstave uvrštene u festivalski repertoar u većoj meri zadovoljavaju. Nedoumice su u svakom slučaju bile prisutne, jer ni najmanje ne mislim da sam „car i bog“, niti da je moje mišljenje neprikosnoveno.

Pozicija selektora je takva da je izložen ili kritikama ili pohvalama. Kako se borite sa tim?
– Pohvale manje više, ali sam bio siguran da će biti i primedbi. Od toga se ne može pobeći. Isuviše poštujem stvaralaštvo, stvaralački čin da bi me čitava situacija ostavila ravnodušnim. Ipak, rukovodio sam se principom sine ira et studio, dakle, bez mržnje i naklonosti. Stoga mi je savest potpuno mirna. A ako i ima nekih drugih nemira, oni su moja intimna stvar.

Festival se nakon 19 godina ponovo održava u Novom Sadu u kojem se već kontinuirano održava nekoliko pozorišnih festivala. Po čemu će se ovaj razlikovati od njih i da li ste uopšte imali tu vrstu opterećenja prilikom selektovanja?
– Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine ima svoj identitet, pa stoga neće ostati u senci festivala, poput Sterijinog pozorja ili Infanta, koji se tradicionalno održavaju u Novom Sadu. Ovo je dobra prilika da novosadska publika sagleda kako izgleda jedan mogući presek pozorišnog stvaralaštva u Vojvodini i da ga uporedi sa onim što je u prilici da vidi na pomenuta druga dva festivala. Novosadska pozorišta, s druge strane, svojim organizacionim i tehničkim mogućnostima daju priliku da se ova manifestacija održi u jednom širem kapacitetu. Zato sam i predložio da u ovogodišnju selekciju bude uvršteno dvanaest predstava što je i prihvaćeno.

Po čemu ćete upamtiti posao selektora? Čega ćete se uvek rado sećati? Postoji li neka anegdota, neka zgoda ili nezgoda sa pozorišnih pohoda, a šta biste zaboravili što pre?
– Činjenicu da sam bio selektor 67. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine pamtiću, pre svega, po privilegiji da sagledam bezmalo celokupnu jednogodišnju produkciju ovdašnjih teatara. Takve prilike se retko i retkima ukazuju. Sagledati nešto sa stanovišta celine otvara mogućnosti novih i drugačijih sagledavanja, i to za mene predstavlja neprocenjivo iskustvo.
Autor: Vojislav Alimpić

Ostali članci

Ostavite odgovor

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *