Premijere: Pravi Zapad i Ilustrovana enciklopedija nestajanja

NOVI SAD – Srpsko narodno pozorište pripremilo je dve premijere u martu.

 Sem Šepard

PRAVI ZAPAD

Koprodukcija: Srpsko narodno pozorište, Umjetnička akademija iz Osijeka i Grad Đakovo

 Reditelj: Dimitri Pjer Udovički

Izbor muzike: Josip Horvat

Scenograf: Davor Molnar

Kostimografi: Davor Molnar i Snežana Horvat

Lektor: Konstantin Knežević

Producenti: Elizabeta Fabri i Antonio Šabić

 

 

Uloge:

 

Ostin                   Saša Anočić

 

Li                          Igor Pavlović

 

Saul Kimer          Domagoj Mrkonjić

 

Majka                   Aleksandra Pleskonjić

 

 

 

Inspicijent: Vladimir Savin

Sufler: Srđan Stojnović

 

 

Premijera: 9. marta 2018. godine,  scena „Pera Dobrinović“, 19.30

Repriza: 23. Marta

 

Dimitri Pjer Udovički

filmski i pozorišni reditelj, glumac i producent

 

Rođen je 17. marta 1979. godine u Parizu.

Od 2014. radi kao filmski reditelj na multidisciplinarnom institutu za kognitivnu umetnost i nauku „Memento Mundi“ u Parizu.

Posle srednje škole, Dimitrov mentor je bio uzbekistanski filmski reditelj Ali Hamraev, s kojim je, kao njegov asistent, boravio i radio u Taškentu, Uzbekistan.

Završio je glumu i režiju na institutu „Li Strasberg“ u Los Anđelesu 2006. godine.

Kao član nadrealističkog pokreta Mouvement panique, koji je osnovao španski pisac Fernando Arabal i čiji su suosnivači Roland Topor i Alehandro Hodorovski, nedavno je režirao film Dali protiv Pikasa, Fernanda Arabala (premijerno prikazan u beogradskom Bitef teatru 2015. godine).

U Moskvi 2001. godine  upisuje postdiplomske studije, viši kurs za scenaristu (BKCR), masterklas kod Vladimira Kotinijenka, Pavela Fina i Vladimira Fenšenka.

Ostali profesori: Tonino Guera, Nikita Mihalkov, Kristof Zanusi, Vladimir Menšov, Pavel Lungin.

Tokom ovih kurseva, režirao je nekoliko filmova, od kojih je Reminiscencia, sa kultnom srpskom glumicom Sonjom Savić, obišao evropske kratkometražne festivale.

 

Filmografija:

 

– Aral-Death Of A Sea, dokumentarni film (2008)

Specijalna nagrada žirija za nadareno i odvažno tumačenje tragedije Aralskog mora na Međunarodnom filmskom festivalu „Cinemarina“, Nagrada za najbolju režiju na festivalu kratkog filma „Salento finibus terrae“ i posebna nagrada na Međunarodnom festivalu audiovizuelnih biodiverziteta.

 

Kratkometražni filmovi: Loving Vera (2016), Reminiscencia (2002), Je t’aime, Home (2016), Olga’s Son (2018)

 

Ostali radovi:

 

Povratak, eksperimentalno-zvučni projekat; studio autora i dramski program Radio Beograda, oktobar 2016.

 

Ljuba Popović – majstor, asketa, slikar, dokumentarno-dramsko delo, premijerno emitovano na Radiju Beograd 2, jun 2017.

 

Tečno govori pet jezika: francuski, engleski, ruski, srpski, hrvatski i španski.

 

 

 

 

Saša Anočić

profesor glume, reditelj i glumac

 

Rođen je u Osijeku 1968. godine.

Akademiju dramske umjetnosti završio je 1998. u Zagrebu.

Godine 2001. iz Osijeka prelazi u Zagreb u angažman u Zagrebačkom kazalištu mladih (ZKM), a 2003. postaje glumac pozorišta „Trešnja“ gde niže zapažene uloge u predstavama Petar Pan, Mama kao Priča, Ljepotica i Zvijer, Oliver Tvist…

Osim zapaženih pozorišnih uloga (Strašilo u Čarobnjaku iz Oza) glumi i na filmu.

Ističe se kao reditelj, a na nekim predstavama i kao kompletan autor.

Od  25  predstava izdvajaju se: Alaska Jack, To samo Bog zna, Noževi u kokošima, Kauboji, Nemirne noge, Nas dva i ja (Teatar EXIT), Smisao života gospodina Lojtrice u KNAP-u, Prasica debela u Mesnom gledališču Ljubljana, Komšiluk naglavačke u HNK Ivan pl. Zajc, Rijeka, Kad se mi mrtvi pokoljemo, O medvjedima i ljudima…

 

Nagrade:

Komšiluk naglavačke, HNK Ivan pl. Zajc:

– „Zlatni smijeh“ za najbolju režiju, najbolji tekst te najbolju predstavu u celini.

Predstava je osvojila i brojne nagrade na Festivalu Malih scena, Festivalu glumca,

Nagradu grada Rijeke, Nagrade hrvatskog glumišta…

To samo Bog zna, Teatar EXIT:

– Nagrada „Marul“ za nastup najuspešnijem ansamblu mladih autora na 14. Marulićevim danima;

– Nagrada „Zlatni smijeh“ na 28. Danima satire u pozorišta Kerempuh.

Za autorski projekt, predstavu Smisao života gospodina Lojtrice, nominovan je i za Nagradu hrvatskog glumišta 2007. u kategorijama za najbolju režiju i najbolju predstavu u celini.

Kauboji:

– Nagrada hrvatskog glumišta 2008. za najbolju režiju i najbolju predstavu u celini.

– dobitnik je više nagrada na festivalima Dani Satire 2008.

– „Zlatni smijeh“, posebno priznanje za skladno autorsko i izvođačko zajedništvo, primernu uigranost i vrhunsku discliplinovanost u izvođenju.

– predstava je nagrađena Plaketom Grada Zagreba.

 

 

Domagoj Mrkonjić

glumac

 

Rođen je 1988. godine u Osijeku, gde završava Prvu gimnaziju.

Diplomirao je na studijama glume i lutkarstva na Umjetničkoj akademiji u Osijeku.

Od 2014. počinje da radi na Umjetničkoj akademiji u Osijeku, kao asistent na katedri glume. Osim niza odigranih predstava u Virovitici, Vinkovcima, Vukovaru, Požegi i Novom Sadu, redovno sarađuje s Hrvatskim narodnim kazalištem u Osijeku.

Gostovao je na brojnim lokalnim i međunarodnim festivalima.

Igrao je u dugometražnom filmu „ZG80“ Igora Šeregija.

Član je HDDU.

Sa kolegama započinje nezavisnu umetničku organizaciju „INSTITUCIJA“, s kojom radi na lokalnoj i međunarodnoj sceni mladih.

Trenutno je doktorand na postdiplomskim interdisciplinarnim doktorskim studijama pri Sveučilištu J. J. Štrosmajera u Osijeku.

 

 

 

Josip Horvat

kompozitor

 

Osječki muzičar, multiinstrumentalista, osnivač rokenrol benda The Red Roosters. Aktivnim autorskim, scenskim i studijskim radom bavi se od 2004. godine.

 

Reč reditelja

 

Sem Šepard je jedan od najistaknutijih američkih dramskih pisaca.

Tokom svog aktivnog stvarlaštva, od sredine 20. do početka 21. veka, napisao je 44 komada. Dobitnik Pulicerove nagrade 1979. godine za delo „Pokopano dete“, Šepard je poznat i kao pisac, scenarista, glumac i reditelj.

Njegov moderni, strastveni način pisanja, ponekad čak i nadrealistički, koji prikazuje odvažne i raznolike likove, inspirisao je generacije glumaca i reditelja.

Delo „Pravi Zapad“ na simboličan način obrađuje mit na kojem počiva Amerika – „američki san“ i njegovu propast. Koristeći likove dvojice braće, Lija, skitnice, pustinjaka koji žudi za slobodom, i Ostina, holivudskog scenariste, pedantnog, savršenog sina, Šepard istražuje dva arhetipa američke kulture koje ova dva čoveka predstavljaju, razgolićuje ih do samih životinjskih nagona.

Uloge dvojice protagonista, dvojice braće, Ostina i Lija, istinski su izazov; izuzetan glumački napor pokrenuo je obećavajuće karijere mladih američkih glumaca kao što su Džon Malkovič i Gari Siniz, ili učvrstio one druge poput Džona Rajlija i Filipa Sejmura Hofmana.

Sledeći Šepardov avanturističi i istraživački duh, i glumci i ja smo bili opijeni autorovim rečima tragajući za istinom u likovima, kao što su preci tragali za zlatom na „Pravom Zapadu“.

U ovom trenutku se sa velikim uzbuđenjem radujem završnim probama i premijeri.

Sav dosadašnji rad predstavlja veoma pozitivno iskustvo na više načina. Posebno značajan element u ovoj produkciji je prekrasna saradnja između srpskih i hrvatskih umetnika. U umetnosti se uvek dogodi da plemenska politika izleti kroz prozor kada umetnici stvaraju zajedno usredsređujući se na rad, uz dobru volju i međusobno poštovanje.

Na premijeri ću sasvim sigurno zadržavati dah, stojeći iza publike i posmatrajući. Tada je sve van domašaja reditelja, a u rukama glumaca.

Šepard bi nam sigurno poručio da „slomimo nogu“.

 

 

 

 

 

 

 

Filmska priča „kauboja američkog teatra”

 

Sem Šepard (1943–2017), jedna od najvećih ikona američke dramske avangarde i teatra, još na početku karijere proglašen za naslednika Judžina O’Nila i Artura Milera, bio je dovoljno hrabar da uroni u vrtlog njujorškog Vilidža, gde je upijao – slobodu. Nju je živeo i ona mu je omogućavala da piše. Odmah je proglašen za „kauboja američkog teatra”, a ovom stilu je ostao veran čak i kad je u Holivudu glumio u visokobudžetnim filmovima.

Dosledno privržen “on the road” pogledu na svet, opčinjen američkim bespućima gde caruje privid „američkog sna“, Šepard opisuje naličje te idile, kopa po duševnom mraku svojih junaka, jednostavnih ljudi iz čije prošlosti stalno ispadaju leševi opskurne prošlosti. Napisao je pedesetak drama, dobio Pulicerovu nagradu, postao živi klasik, bio nominovan za Oskara, pisao i druge prozne forme, dnevničke beleške (Zapisi iz motela), uvek dosledno određen poetskim realizmom.

U dirljivom sećanju na Sema, Peti Smit, s kojom mu ljubavna veza nije pokvarila prijateljstvo za ceo život, napisala je možda najtačniju ocenu: „Sem je voleo da bude stalno u pokretu. Stavio bi štap za pecanje ili staru akustičnu gitaru na zadnje sedište svog kamioneta, možda poveo psa, ali sasvim sigurno svesku, olovku i gomilu knjiga. Voleo je da se samo tako spakuje i krene ka zapadu”.

I njegov komad Pravi Zapad (praizveden u „Medžik teatru“ u San Francisku 1980) događa se u takvom bespuću, tačnije nadomak predgrađa Los Anđelesa. „Pravi Zapad je drama karaktera o odnosima između Ostina, scenariste, i njegovog starijeg brata Lija” – konstatuje Šepard – „Ostin pazi kuću njihove majke koja je na Aljasci, i sukobljava se s bratom koji bi da ostane u kući i koristi njegov automobil. Pri tom, Li će se, na sebi svojstven način, trikovima, uključiti u Ostinov rad na scenariju te braća sarađuju u nastanku priče koja će im promeniti živote. Ka boljem ili lošijem? Sukob između braće razvija se u mržnju koja dovodi do zamene njihovih primarnih uloga: uspešni porodični čovek postaje nomad – lutalica i obrnuto”. Sukob je, dakle, filmski aranžiran, po modelu vesterna; scenario smišlja Li, a zapisuje ga scenarista Ostin, a obojica priznaju da su zapravo oduvek želeli da budu poput onog drugog.

Aleksandar Milosavljević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Božidar Knežević

ILUSTROVANA ENCIKLOPEDIJA NESTAJANjA

Koprodukcija: Srpsko narodno pozorište i Sterijino pozorje, Novi Sad

 

 

 

 

Reditelj, scenograf i koreograf: Zoltan Puškaš

Dramaturg: Nikolina Stjepanović

Kostimograf: Snežana Horvat

Lektor: Konstantin Knežević

Pomoćnik reditelja, saradnik za pokret i glas: Terezia Figura

Dizajn svetla i tona: Robert Majoroš

 

 

Uloge:

Jugoslav Krajnov

Sanja Ristić Krajnov

Mia Simonović

Marko Savković

Nebojša Savić

Jelena Antonijević

Grigorije Jakišić

Nina Rukavina

Vukašin Ranđelović

Aleksandra Pejić

Terezia Figura

Agota Vitkai Kučera

Daniel Husta

 

 

Inspicijent:      Zoltan Bešenji

Sufler: Snežana Kovačević                                        

 

Praizvedba: 12. marta 2018. godine, Kamerna scena, 20.30

Repriza: 13. i 20. marta 2018.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Božidar Knežević

pisac

 

Bavi se literaturom i medijima. Autor je drama Porno

(Srpsko narodno pozorište – Novi Sad, Bitef teatar – Beograd), Čovek zvani Če (Pozorište mladih – Novi Sad), Dan kada smo se sreli i adaptacije drame Luiđija Pirandela Šest lica traži pisca (Srpsko narodno pozorište – Novi Sad, Jugoslovensko dramsko pozorište – Beograd, Narodno pozorište – Beograd). Radio kao dramaturg na projektu Autobiografija (Srpsko narodno pozorište – Novi Sad). Napisao je scenario za mini tv seriju Dupli Dobrica&Doktor Delta. Učestvovao je kao koscenarista u realizaciji animiranog SF filma Mahniti, a po njegovom scenariju rađen je strip Porno (edicija 2uplodnocomics). U Srpskom narodnom pozorištu na repertoaru je Dan kada smo se sreli (koprodukcija SNP-a, Agencije Laureat, prem. 29. januara 2015), koja se izvodi po tekstu Božidara Kneževića.

Koscenarista je multimedijalnih festivala „Play porno“ i „Big Serbian Mother“ u Bitef teatru u Beogradu, autor scenarija za performans na otvaranju četrdesetog Bitefa u Beogradu pod nazivom Ako vidiš Cezara – ubij ga! i scenarija i režije za multimedijalne performanse Kolebanje linearnosti u osam crteža – La linea, Reč, posledice, Skremblovana Alisa, Hapy slave’s design (festival EXIT, MTV) kao i scenarija svečanog otvaranja festivala EXIT 2013.

Režiser i scenarist animiranog filma Alea iacta est (Kocka je bačena).

Ima više od 70 književnih nagrada (nagrada na konkursu za radio dramu Radio televizije Vojvodina za radio dramu Zapalite Holivud, više nagrada za kratku priču i poeziju itd.)

Umetnički direktor multimedijalne umetničke trupe „Duplo dno“ i producentske kuće „Insomnia film“. Dobitnik je nagrade Sterijinog pozorja za najbolji domaći dramski tekst Ilustrovana enciklopedija nestajanja 2015. Tekst je objavljen u časopisu „Scena“ (dvobroj 1-2, 2016), izdavač: Sterijino pozorje, Novi Sad; „Nova srpska drama“: 2007-2015. (prir. dr Zoran Đerić), 2016, izdavač: Sterijino pozorje, Novi Sad.

Živi u Novom Sadu.

 

 

 

Izbor citata iz Ilustrovane enciklopedije nestajanja Božidara Kneževića:

 

ENCYCLOPEDIA KOLYBABICA, izvod iz odrednica pod „K“

 

KOMŠIJI PREMINULA KRAVA (KPK) U užem značenju – sintagma kojom se obznanjuje smrt komšijske krave. U širem značenju – svaka radosna vest. Umesto „komšiji preminula krava“ u čestoj je upotrebi i kolokvijalni izraz „komšiji crkla krava“.

 

KUM NIJE DUGME (KND) U bukvalnom značenju – sintagma kojom se obznanjuje očigledna razlika između kumovog i dugmetovog organizma. U prenesenom značenju – temelj koljibapskog sistema vrednosti. U slučaju kad kum nije dobro odabran u sintagmi „KND“ reč „kum“ se zamenjuje rečju „Eskim“ (vidi pod „neprijatelj“) – na toj zameni počiva kompletna koljibapska teorija relativiteta.

 

 

 

 

Zoltan Puškaš

pozorišni reditelj, profesor glume i režije

Rođen 20. februara 1976. godine u Senti. Osnovnu i Srednju hemijsku školu je završio u rodnom gradu. Akademiju umetnosti u Novom Sadu upisuje 1995. godine. Do 2003. godine dobija diplomu glumac-reditelj. Kao glumac i reditelj zaposlen je u Narodnom pozorištu u Subotici od 2000. do 2002. Tada prelazi na istu poziciju u Dečje pozorište u Subotici do kraja 2003. godine. Počinje da radi na Akademiji umetnosti, na odseku Gluma na mađarskom jeziku kao asistent Glume. Godine 2003. postaje član ansambla Novosadko pozorište-Újvidéki Színház, a od 2006. godine postaje vodeći reditelj istog pozorišta. U inostranstvu vodi radionice na temu „Mjuzikl u pozorištu“. Od 2003. do 2016. godine režirao preko 40 predstava u zemlji i inostranstvu.

Mjuzikli: Ben Akiba Night Club Show (Moulen Rouge) – Novosadko pozorište-Újvidéki Színház; Violinista na krovu – Internacionalni pozorišni festival, Kišvarad (Mađarska); Knjiga o džungli – Novosadsko pozorište-Újvidéki Színház i Nacionalno pozorište Kluž (Rumunija). Ova predstava dobija specijalnu Nagradu publike na Internacionalnom pozorišnom festivalu u Kišvardu; Čarobnjak iz Oza – Novosadsko pozorište-Újvidéki Színház i Nacionalno pozorište Kluž (Rumunija)-najbolji reditelj na „Tvrđava festivalu“ u Smederevu; I love you – Pozorište „Čiki Gergelj“, Temišvar – najbolji mjuzikl na Internacionalnom pozorišnom festivalu u Kišvardu; Dangerous Liasions- Pozorište „Čiki Gergelj“, Temišvar; Kosa –  Pozorište „Čiki Gergelj“, Temišvar; San letnje noći – najbolja predstava na „Tvrđava festivalu“ u Smederevu, na Internacionalnom festivalu u Kragujevcu: nagrada za najbolju muziku i nagrada za najbolju predstavu; Buđenje proleća – Novosadsko Pozorište-Újvidéki Színház; Cabaret- Kamerno pozorište, Senta.

Muzičke pozorišne predstave: Feri Tot – Salaško pozorište; Miljokaz – Salaško pozorište; Priče iz šume – Dečje pozorište Subotica; Čongor i Tinde – Pozorište komedije Budimpešta; Otapanje kockica leda – Amatersko pozorište u Lendvi (Slovenija); Tragedija čoveka – Novosadsko pozorište-Újvidéki Színház; Biberah- Novosadsko pozorište-Újvidéki Színház

Alternativne pozorišne predstave: Tango – Pozorište „Deže Kostolanji“, Subotica; Muve – Kamerno pozorište, Senta: OFF – Novosadsko pozorište-Újvidéki Színház; Obala strasti – Novosadsko pozorište-Újvidéki Színház: najbolja predstava na Internacionalnom festivalu u Tatabanji (Mađarska); Dangerous Liasions – Pozorište „Deže Kostolanji“, Subotica; Neka se jave najbolji – koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta i Saveza dramskih umetnika Vojvodine; Šta se desilo sa ženom? – Novosadko pozorište-Újvidéki Színház.

 

 

Reč  reditelja

Živimo u svetu, gde više ne znamo koje su vrednosti prave. Dobili smo priliku da ih očuvamo. Svi imamo svoje probleme, patimo od raznih bolesti, fizičkih ili psihičkih, ali odgovor na pitanje ko je kriv zbog toga, sasvim je nebitan!

Ovaj komad nam predstavlja svet, svet u kojem postoje mnogi problemi koji se svakog od nas tiču. Koliko treba da budemo privrženi svojoj prošlosti? Kako doživljavamo svoju sadašnjost i šta nas čeka u budućnosti? Ova apsurdna drama daje mogućnost maksimalnog ostvarenja glumačke igre, anticipirajući, pri tom, odgovore na postavljena pitanja. Ova drama je u formi ritualnog pozorišta koje prikazuje naš odraz u „krivom ogledalu“; drama koja je začinjena humorom i živahnim scenskim pokretima.

Zoltan Puškaš

 

 

 

Terezia Figura

glumica

 

Rođena u Novom Sadu 19. maja 1975. godine.

Osnovnu i srednju školu završila u Novom Sadu.

Upisuje Filozofski fakultet, odsek Mađarski jezik i književnost. Nakon dve godine upisuje i Akademiju umetnosti, smer Gluma na mađarskom jeziku. Studira paralelno na dva fakulteta, i diplomira na oba. Diplomu na Akademiji umetnosti dobija 1999, ali već 1998. postaje stalni član Novosadskog pozorišta – Újvidéki Színház.

Sada već proslavljajući 20 godina u matičnom pozorištu, do sada je odigrala preko 60 uloga u pozorišnim predstavama ne samo u matičnoj kući, nego i u Narodnom pozorištu u Subotici, u Salaškom pozorištu, u koprodukciji u Srpskom narodnom pozorištu, i kao gost u pozorištima u Mađarskoj.

Pored pozorišnih uloga snima seriju „Kumovi“ u Beogradu. U međuvremenu redovno sinhronizuje crtane filmove, dokumentarne filmove i inostrane serije. U dramskom programu Radio Novi Sad ostvaruje preko 250 uloga u radio dramama, više puta je nagrađivana kao najbolja glumica na Smotrama radio drama širom Balkana. Prvi put nagrađena sa samo 8 godina u Ohridu. Omladinsku emisiju mađarskog programa Radio Novi Sad vodi već 15 godina.

Od 1996. godine aktivno radi sa decom u Đačkoj sceni „Šarene iskrice“, a od 2002. godine postaje umetnički direktor ove dramske radionice za decu i omladince. Za ove 22 godine radila sa više od 700 dece u okviru dramske pedagogije različitog uzrasta. Predaje dramsku pedagogiju na raznim domaćim i inostranim kursevima za pedagoge, radnike u kulturno-umetničkim društvima.

Dobitnica je nagrade na Susretu Vojvođanskih profesionalnih pozorišta, u matičnoj kući više puta je proglašena kao glumica godine, i kao reditelj najbolje dečje predstave na smotrama dečijih predstava.

Tečno govori mađarski, srpski, engleski i italijanski jezik.

 

 

Odlomak iz:

Mentalitet malih ljudi

O Ilustrovanoj enciklopediji nestajanja

 

U diskretno dramski kreiranoj atmosferi očekivane kataklizme – kraja sveta, mladi Gavrilo je razapet između iskrene ljubavi prema svojoj trudnoj devojci Leni i mitomanije porodice, čiji je eksponent Baba Koljibaba (koja neodoljivo podseća na Broja 1 iz Alana Forda). Usled pažljivo kreirane bestijalne intrige (naravno sa krvavim ishodom) u kojoj (logično) gubi ljubav svoga života i potomka, Gavrilo odlazi na Koljigoru, nekakvu prapostojbinu svojih predaka, gde ga dočekuju kao Mesiju – spasitelja, koji će svoje pleme povesti u odlučujuću borbu protiv vekovnih neprijatelja svojih saplemenika – guštera?! Kao i svaka mitologija i ova bizarna koljobapska, ima svoju svetu knjigu tajanstvenog sadržaja, bizarnijeg od samog mita. Kao svako Sveto pismo, i ovo je puno „moralnih“ načela i gotovih formula kako treba živeti da bi se postalo Koljibaba. Sve je tom uzvišenom cilju potpuno unificiranog ustrojstva mimo sveta prilagođeno, čak i prostor, kako sugeriše pisac, blago nagnut suprotno od strane sa koje vetar duva.

[…] Pokušavajući da žanrovski definišemo ovu nihilističku socijalnu bajku koja se uporno opire klišeima, u stvari pokazujemo da je glavna odlika Ilustrovane enciklopedije nestajanja njena svakovrsna i nepretenciozna originalnost. Na planu forme, dijaloga, postavke likova, njihovih psihologija i odnosa, nema velikih stilskih iskoraka, ali sveukupno ovaj komad odiše nesvakidašnjom energijom zavodljive originalnosti koja se tvori finim, komediografsko-satirično farsičkim sredstvima, koje je moguće naći ponajpre u literaturi Radoja Domanovića, naravno sasvim uslovno, s obzirom na veliku razliku u iskustvima epoha koje povezuje jedna, nažalost, nepromenljiva konstanta – mentalitet malih koji žude da postanu veliki istorijski faktori.

Željko Hubač, „Scena“, 1-2, 2016, str. 254

 

 

Ostali članci

Ostavite odgovor

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *