NOVI SAD – Premijera predstave “Hasanaginica” biće 24. marta u 19 sati u Novosadskom pozorištu. Tekst Ljubomira Simoića režiraće Andraš Urban. Igraju: Livia Banka, Terezia Figura, Daniel Gomboš, Daniel Husta, Arpad Mesaroš, Atila Nemet, Robert Ožvar, Gabor Pongo, Zoltan Širmer i Marta Bereš kao gošća iz pozorišta “Deže Kostolanji”. Tekst je na mađarski preveo Robert Lenard, a dramaturg je Vedrana Božinović. Scenograf će biti Andraš Urban, kostimograf Milica Grbić-Komazić, kompozitor Irena Popović Dragović.

Hasanaginica nije samo drevna priča o ljubavi, bolu, muškarcu i ženi, porodici. Hasanaginica je pre svega priča o ženi. O ženama. Da, naizgled je o položaju žene usred islamske neke države ‒ ali ruku na srce, položaj žene je samo naizgled bolji kod nas ili čak u nekoj civilizovanijoj zemlji. Usred svetskih i lokalnih skandala zlostavljanja žena ‒ stiže večna priča o večnom zlostavljanju apsolutne žene i majke.

Ako možda neko ne zna ko je Andraš Urban?

Senćanin, novosadski diplomac, danas direktor jednog od najboljih pozorišta u Srbiji – „Deže Kostolanji“. Napravio je prevrat u vojvođanskom teatru u poslednjih desetak godina i komotno se može reći da je utemeljivač nove vojvođanske pozorišne poetike i estetike. Režirao je na scenama Subotice, Sente, Novog Sada, Niša, Beograda, Bitole, Prištine, Zagreba, Sarajeva, Ljubljane, i gde sve ne u okruženju…  Njegova „Krivina“, inspirisana rukopisom Ota Tolanija na sceni u Segedinu, visoko je podigla pozorišnu lestvicu i zadala ozbiljan zadatak i njemu samom. Nakon toga, dotakao ju je nekoliko puta… „Urbi et orbi“, „Dogs and drugs“, „Marat the Sade“, „Banović Strahinja“, „Ožalošćena porodica“, “Neoplanta”, „Koštana“, “Rodoljupci”… samo su neke od njegovih izvrsnih predstava. Andrašu Urbanu ovo je četvrta režija u Novosadskom pozorištu. Režirao je “Marat the Sad”, “Bana Banka i “Neoplantu”, koja je možda i najuspešnija predstava Novosadskog pozorišta, ne samo zato što je dobila pregršt nagrada, između ostalog, trijumfovala na Sterijinom pozorju, već i zato što je proputovala ceo eks ju region i bila izvedena na svim važnim regionalnim festivalima.

 

Ko je Vedrana Božinović?

Diplomirala 1998. na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu, Odsek gluma. Pohađala je radionice u BiH i Hrvatskoj a na Britanskoj akademiji za izučavanje scenskih borbi u Londonu završila je osnovni kurs scenskih borbi i mačevanja. Stekla zvanje magistra umetnosti (2005) na Essex University (East 15 Acting School) u Londonu, Odsek gluma. Ostvarila uloge u predstavama Narodnog pozorišta Sarajevo (Svileni bubnjevi, San ljetne Noći, Galeb, Ptičice, Pobjeda, Građanin plemić, Omer i Merima, Richard III, Ožalošćena porodica, Zločin na kozijem otoku, Tartif, Pobunjenik M.K., Skupština, Na rubu svemira, Jedan čovjek dva šefa, Prosjačka opera), Kamernog teatra ‘55 (Pustolov pred vratima), Otvorene scene Obala (Bremenska sloboda, Mahnitanje u dvoje, Ćelava pjevačica, Ekstremisti, Sav taj jazz, Reservoir Dogs), u Corbett Theatre u Londonu (Hajdine hronike, Dobar), u minhenskom Residens Teatheru (The Dark Ages), u produkciji MESS-a (What is Europa)  i u nezavisnoj produkciji (Kako ubiti suprugu i zašto, Klasni neprijatelj). Glumila u filmovima Savršeni krug, Prvo smrtno iskustvo, Zemlja Komančija, Iza neprijateljskih linija, Flickerbook, Naša svakodnevna priča,Djeca, Smrt u Sarajevu i tv. projektima Kako sam poljubio svoj nos, Viza za budućnost, Žene s broja 13. Stalni je član Drame Narodnog pozorišta Sarajevo od 2007. godine

O radu na predstavi:

Reditelj Andraš Urban: „Hasanaginicu“ radim na predlog uprave Novosadskog pozorišta. Nije strah taj koji me primarno zanimao, već koji se to ženski lik danas plasira kao deo manipuativne mašinerije, bilo koje, verske, političke, sistemske, koji nam se to ženski arhetip plasira.

Ljudi stradaju, i to nije nimalo romantično. Vrlo je bolno i za one oko njih i to nije nikakva škola za te druge. Jer, jako slabo učimo iz primera oko nas. Vrlo su srećni ljudi koji znaju da uče iz svojih grešaka a posebno iz tuđih. Ja to baš i ne znam.

Zanimljivo je da je treći jezik na kojem je objavljena „Hasanaginica“, nakon srpskog i nemačkog, bio mađarski. Ona, međutim, određeni stepen identifikacije ima samo na tom bakanskom ambijentu dok taj pojam u drugim kulturama nema značenje. Mi ovde jako volimo Simovićev komad, naročito u pozorišnim krugovima. To je drama koja te ne ostavlja ravnodušnim, vrlo je značajna i vrlo dobro je napisana.

Kada pričam sa drugaricama, često čujem da sebe prepoznaju u Hasanaginici, kažu mi: „Ja sam bila Hasanaginica.“. Prepoznaju se, prepoznaju položaj žene, odnosno odnos prema ženama, taj licemeran odnos društva u kojem živimo. Mi sami u sebi prepoznajemo tu licemernost: pričamo masne viceve, muške šovinističke, iako znamo da to nije u redu ali im se smejemo. Tu je i ta priča o nasilju u porodici, i to je ta priča o žabi koju kuvaš, ne primećuješ da je skuvana, odnosno, da si kasno to primetio. Na razne načine prilazili smo temi od improvizacija do dodatnih materijala koji su se pojavljivali tokom procesa.

A da li će predstava ponuditi nadu publici? Ne znam šta znači nada u pozorištu, u umetnosti… U životu je to nešto drugo. Kada gledam predstavu koja govori o beznadežnosti života – i ako je to dobra predstava – meni to uliva nadu. Vitalnost i autentičnost pozorišta, i umetnosti uopšte, to nada za mene. I to je naša poruka. Ja ne mislim da je davanje nade ideološki momenat. To sama predstava sadrži u sebi. Svet je takav a mi govorimo o određenom problemu.

Martu Bereš sam birao za Hasanaginicu, ne zato što mislim da u Novosadskom pozorišta nema Hasanaginice, naprotiv. Nekako se tako sklopilo. Marta je dobra glumica, nismo mi baš puno radili, jesmo neke značajne, ali ne baš jako puno. Imao san potrebu da radimo zajedno van našeg uobičajenog pozorišnog ambijenta. Marta je talentovana glumica sa specifičnom inteligencijom. Ovo je bio izazov, i za nju, i mene.

Mada reditelj Andraš Urban navodi da predstava nije inspirisana poslednjim dešavanjima u društvu i povećanjem slučajeva zlostavljanje žena u Srbiji, jer su rad na projektu počeli ranije, on ne spori da govore o temi koja je vrlo aktuelna.

Dramaturg Vedrana Božinović: “Hasanaginica je za mene arhetip, ne samo ženski, nego i čoveka koji poštuje sve zakone, živi po njima, miri se sa njima, usklađuje se sa njima i opet strada zato jer ne može prihvatiti da se zakoni menjaju u zavisnosti od toga kako kome odgovaraju. To “zašto”, koje “grmi u glavi” Hasanaginici, sasvim sigurno grmi u glavi svima nama u sudaru sa apsurdnošću društva u kojem vlada zakon moćnijeg…

 

Glumica Marta Bereš: “Hasanaginica je vrlo osetljiva, osećajna i produhovljena, ali činjenično, ne može protiv društvenih i naučenih struktura. Udara glavom u zid i možda precenjuje svoju snagu i izdrživost – to vodi do njene tragedije. Pasivna – nikako. Slaba – možda. Ali biti osetljiv često znači i da smo izloženiji tome da budemo slabi. I najsnažnije ljudske priče mogu se banalizovati i ismejati. Ključ je razumevanje… Mnogi ljudi kojima sam rekla da ću igrati Hasanaginicu rekli su mi: „Ja sam Hasanaginica“, ili „I ja sam u jednom trenutku svog života bila Hasanaginica“. Nezavisno od posla i godina. Ako se udubimo u analizu svog porodičnog stabla, začudićemo se koliko je tu bilo, ili čak ima i danas, Hasanaginica. Samo slušajte i posmatrajte pažljivo. U projekat sam ušla potpuno nevino. Obično pre početka procesa temeljno istražujem, ali ovoga puta sam zaista želela da budem oslobođena prethodnih znanja i da na probama zajednički dolazimo do rešenja. Želim do premijere um da ostavim širom otvoren. Jedina stvar o kojoj sam razmišljala je šta činiti kad se čovek uzalud bori i govori. Mislim da je tu jedino rešenje vratiti se sebi, vratiti se izvoru ali to je generalno moj stav u životu.”

Premijera Hasanaginice je 24. aprila u 19 časova, a reprize su 30. aprila, 10. maja i 30. maja