NOVI SAD – Premijera baleta u dva čina sa intermecom Pinokio Nodara Viktoroviča Čanbe biće održana 28. aprila u SNP-u na sceni „Jovan Đorđević“ od 19 sati. Reprize: 30. aprila, 8. i 10. maja, 6. i 9. juna 2018, scena „Jovan Đorđević“, 19.00

Libreto: Dragan JERINKIĆ, prema romanu „Pinokijeve avanture“ Karla Kolodija
Koreograf: Dragan JERINKIĆ
Dirigent: Aleksandar KOJIĆ
Scenograf: Dalibor TOBDžIĆ
Kostimograf: Mirjana STOJANOVIĆ MAURIČ
Dizajner svetla: Marko RADANOVIĆ

Uloge:
Đepeto Milan Lazić, Mirjana Drobac
Pinokio Naojuki Acumi, Aleksandar Bečvardi
Plava vila Katarina Kljajić, Milena Krkotić, Olga Avramović
Lisac Samjuel Bišop, David Gruoso
Mačak Aleksandar Bečvardi, Đulio Milite
Đoto Igor Tauber, Ranko Lazić
Cvrčak Teona Radanović, Juka Macujama
Manđafuoko Branka Gligorić
Rozaura Milena Krkotić, Sonja Batić
Kolumbine Olga Avramović, Lana Stojanović, Sonja Batić,
Katarina Kljajić, Marijana Ćurčija
Harlekini Milan Ivan, David Gruoso, Panajotis Dionisakopulos,
Naojuki Acumi, Aleksandar Bečvardi
Istočnjački ples-lutke Said Torčua, Adgur Mikaja, Adamur Sangulija,
Amiran Kardija (gosti iz Abhazije)
Bolero Olga Avramović, Sonja Batić, Đulio Milite,
Marijana Ćurčija, Sonja Gavrilov
Mala tarantela Milena Krkotić, Lana Stojanović, Mina Radović,
Katarina Kljajić
Direktor cirkusa Igor Tauber
Spodobe Bojan Radnov, Đulio Milite, Ivan Đerković, Zoran Trifunović, Panajotis Dionisakopulos
Klovnovi Milan Ivan, David Gruoso, Panajotis Dionisakopulos,
Naojuki Acumi, Aleksandar Bečvardi
Čovečuljak Ranko Lazić, Panajotis Dionisakopulos
Magarci Tatjana Dimović, Sonja Gavrilov, Marko Dubovac,
Zoran Trifunović, Nikola Stamenović*
Dizači tegova Bojan Radnov, Ivan Đerković
Policajci Ivan Đerković, Ranko Lazić, Bojan Radnov
Žena sa vodom Jelena Vukadinović, Nadežda Salak
Vilin konjic Sanja Pavić
Svetleći puž Ljiljana Jokanović, Juka Macujama
Morski pužić Ema Beža**
Školjke Sonja Gavrilov, Milica Jelić

Plave vilise Verica Kozarev Klarić, Mina Radović, Sanja Pavić, Bojana Matić, Nastasja Ivetić, Milana Samardžić,
Sonja Gavrilov, Jovana Paunović, Milica Jelić, Sonja Batić
Meduze Mina Radović, Irena Mesaroš, Bojana Matić, Nastasja Ivetić, Milana Samardžić, Jovana Paunović, Verica Kozarev Klarić, Sonja Batić
Sirene Dejana Simatović, Vesna Ognjanov, Marija Vučenović
Đaci Juka Macujama, Jelena Danguzov, Jelena Nikolić,
Ljiljana Jokanović, Ajaka Saito, Tatjana Dimović,
Nikola Stamenović*, Teona Radanović
Pčelice Juka Macujama, Jelena Danguzov, Jelena Nikolić, Ajaka Saito,
Ljiljana Jokanović, Marija Vučenović, Teona Radanović
Narod, Teni Marijeta Virag, Jelena Vukadinović, Tatjana Nenadović,
Zorana Dimitrijević, Ivana Nanić Suvačarević, Ivana Pribić, Ivanka Stojčević, Maja Kuveljić, Nadežda Salak,
Đulio Milite, Marko Dubovac, Zoran Trifunović

* učenik Baletske škole, Novi Sad; ** dete

Učestvuje Orkestar Opere SNP-a

Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Asistent koreografa: Lidija Radovanov
Repetitor: Branka Gligorić
Korepetitori: Zoltan Gajdoš, Dejan Brkić
Tonski saradnik: Predrag Petruševski
Inspicijent: Ivan Svirčević
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Glas naratora: Gordana Kamenarović

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni su u radionicama SNP-a.

Predstava traje 75 minuta (nema pauzu).

Nodar Viktorovič Čanba, kompozitor i dirigent
(1955, Gudauta, Abhazija, Ruska Federacija)
Diplomirao je 1985. na državnom Konzervatorijumu „P. I. Čajkovski“ u Moskvi, na Odseku za horsko dirigovanje. Postdiplomske studije je završio specijalizirajući se za opersko i simfonijsko dirigovanje. Kao stipendista, usavršavao se na Akademiji „J. S. Bah“ (prof. H. Riling) u Štutgartu. Radio je kao šef dirigent i muzički direktor Državnog hora Abhazije; bio je šef dirigent južnokorejskog filharmonijskog Orkestra u Seulu; predavao orkestarsko dirigovanje na univerzitetu Sang Mjun u Seulu (J. Koreja). Od mnogobrojnih komponovanih dela izdvaja: balete Pinokio i Isus, simfonijsku poemu Doroteja, simfonijsko delo Sećanje (Reminiscence), oratorijum Isaija, Sakralni koncert, aranžmane za narodne abhaske pesme; komponovao razna instrumentalna dela, romanse. Nastupao je sa mnogim orkestrima i horovima, kao što su: Nacionalni simfonijski orkestar (Abhazija), Orkestar Akademije „J. S. Bah“ (Štutgart), Simfonijski orkestar, Prvi filharmonijski orkestar, Državni hor Abhazije, kao i Državni hor i Metropoliten hor (Seul)… Nastupao na koncertima u Abhaziji, Rusiji, J. Koreji, Nemačkoj, Francuskoj. Dobitnik je nacionalnog priznanja za zaslužnog umetnika Abhazije, 2007; doktorirao istoriju umetnosti, dopisni je član Međunarodne akademije nauka „Ararat“ (Pariz, Francuska). Autor je monografije The Heroic Choral Songs of the Abkhazians (Herojske horske pesme Abhazije), autor je članaka o abhaskoj muzici.

Reč kompozitora
Sticajem okolnosti, 2009. godine sam u Seulu, gde radim kao profesor na Univerzitetu, sreo Dragana Jerinkića, koji mi je predložio da napišem muziku za balet. Sa oduševljenjem sam prihvatio. Pripremao sam se ozbiljno i neprestano bio u tom svetu koji me je okupirao. Katkad sam noću imao muzičke ideje koje sam odmah beležio. Orkestarska partitura nije laka, jer je muzika stvarana za baletsku predstavu. Na primer, kompozicija za scenu o Morskom kraljevstvu je klasična i ozbiljna. Taj predeo, obasjan zracima zalazećeg sunca ili u svitanju, često mi je u mislima, jer sam rođen u mestu blizu obale Crnog mora, gde je veoma lepo i romantično. Vodio sam se drugim prizorima: planinskim pejzažima, vodenim prostranstvima, lepotom ljudi, harmonijom u prirodi. Bilo je zadovoljstvo da stvaram muziku za Pinokija i nadam se da će je publika zavoleti i uživati.
Nodar V. Čanba

Dragan Jerinkić, koreograf i autor libreta
Rođen u Kikindi 1958. godine. Baletsku školu je završio 1978. u Novom Sadu. U Srpskom narodnom pozorištu je zaposlen od 1978, kao član baletskog ansambla, gde je radio do 1981. Bio je učesnik baletskog takmičenja u Varni, Helsinkiju, Parizu, Novom Sadu. Srebrnu medalju je osvojio na Jugoslovenskom baletskom takmičenju. Na školovanje odlazi 1980. u Lenjingrad, na Akademiju za klasičnu igru i koreografiju – kod Vaganove. Do 1984. igrao je u Hanoveru u nacionalnom teatru, a do 1986. nastupao kao prvak baleta u Augzburgu (Austrija). Od 1987. igrao je prve uloge u pozorištu u Hagenu (Nemačka). U Insbruku je angažovan kao solista baleta i koreograf u baletu Karmen svita i uradio je koreografije za kraće dečije balete. Na poziv letnjeg festivala u Austriji za operu Morbiš, radio je kao koreograf i direktor. Od sezone 1999/2000. bio je profesor u Baletskoj školi u Novom Sadu, a dobitnik je nagrade za koreografiju Godišnjeg koncerta. U SNP se vraća početkom 2001, gde je šest meseci radio kao direktor Baleta, a potom je angažovan kao koreograf. Kao asistent reditelja i koreograf, radio je mnoge opere i operete SNP-a. U Južnoj Koreji 2010, premijerno je izvedena njegova koreografija baleta Karmina burana.

Koreografska fantazija
Naš Pinokio je bajkovita priča, drugačija od one koju vi znate. U osnovi libreta je Đepetov san, jedna nova priča. Koreografsku fantaziju sam prilagodio baletskom izrazu, bogateći ga elementima komike (u scenama Pozorišta lutaka, Cirkusa), dramskim momentima i muzički uzbudljivim scenama (u borbi sa razbojnicima, u scenama kada Pinokio gubi svest i kada strahuje za Đepetov život), plesnim deonicama i karakternim igrama (Plava vila i vilise, bolero, tarantela, valcer, varijacije plesa lutaka). U lakoj i prozračnoj atmosferi otvara se novi svet – svet Morskog kraljevstva sa meduzama, školjkama, sirenama. Kraj ove fantazije je drugačiji i neočekivan. Otkrićemo vam ovo: Pinokio postaje prelepi princ…
Taj svet, koji Đepeto sanja, pobuđuje radost, a na javi nas zadivljuje kada je sazdan od trajnih vrednosti: ljubavi, iskrenog prijateljstva i međusobnog poštovanja.

Aleksandar Kojić, dirigent
Rođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu, Beču (prof. Mark Stringer), Majncu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Ervin Ortner i Frider Bernijus), Utrehtu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Timoti Braun), kao i na radionicama za staru muziku (Helmut Riling – u Majncu i Ton Kupman – u Utrehtu). Od 2010. godine je dirigent u Operi Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a od avgusta 2012. do aprila 2014. bio je direktor Opere SNP-a. Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. U proteklih nekoliko godina gostovao je u HNK u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci, Segedinskoj operi, Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku. U septembru 2017. usavršavao se u Raveni (Italija) na majstorskom kursu za italijansku operu, koji je vodio Rikardo Muti.
Više puta je nagrađivan Godišnjom nagradom SNP-a: za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog 2012, za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012, za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa 2015, za redakciju partiture i dirigovanje koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije I. Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora 2016.

Dalibor Tobdžić, scenograf
Rođen 1955. u Novom Sadu. Diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, Odsek likovna grafika, a 1982. stekao zvanje magistra na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (prof. B. Karanović). Od 1980. zaposlen je u Srpskom narodnom pozorištu. Do sada je uradio preko pedeset scenografskih ostvarenja za dramu, operu i balet (Galeb, Esmeralda, Lučija od Lamermura, Vila la mama, Romeo i Julija, Don Đovani, Trubadur, Rigoleto, Seviljski berberin, Katarina Izmailova…). Pored rada u pozorištu, uradio je više likovno-scenskih rešenja za koncerte, festivale i druge kulturne manifestacije. Učestvovao je u više desetina likovnih kolonija, kolektivnih i samostalnih izložbi iz oblasti slikarstva, grafike i scenografije. Član je ULUV-a. Dobitnik je više nagrada i priznanja za scenografiju (50. susreti profesionalnih pozorišta Vojvodine, 2000) i Godišnjih nagrada i pohvala SNP-a (1998, 2005, 2008, 2009).

Mirjana Stojanović Maurič, kostimograf
Rođena 1947. u Novom Sadu. Diplomirala na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, Odsek kostima (prof. Dušan Ristić). U Pozorištu debituje 1970, a od 1971. stalni je kostimograf SNP-a. Osim kostimografije bavi se i slikarstvom, tematski, takođe, vezanim za pozorište. Uradila je kostime za više od 100 predstava u SNP-u, a kao gost i u Mariboru, Skoplju i Osijeku, takođe i za niz TV emisija i drama, RTV Novi Sad. Predstave karakteristične za njeno kostimografsko opredeljenje: Magbet, Norma, Samson i Dalila, Boemi, Bal pod maskama… Učestvovala na više zajedničkih izložbi i desetak samostalnih izložbi. Dobitnica je brojnih nagrada za kostim: 1969. nagrada Beogradskog univerziteta „4. jul“; 1972. Nagrada Akademije primenjene umetnosti na XIII oktobarskom salonu, Beograd; 1977. nagrada na 6. novosadskom salonu; 1977. nagrada „Forma“; 1983. „Forma IV“ i 2005. „Forma IX“, Novi Sad. Dobitnica je Zlatne medalje „Jovan Đorđević“, najvišeg priznanja SNP-a, 2005. Obeležila je četrdeset godina umetničkog rada 2012. Dobitnica je Sterijine nagrade za kostimografiju u predstavi Violinista na krovu, 2016.

O piscu Karlu Kolodiju (Carlo Lorenzini, Firenca, 1826 – Firenca, 1890)

Karlo Kolodi je pseudonim italijanskog pisca i publiciste Karla Lorencinija. Rođen je 1826. godine u Firenci od oca kuvara i majke domaćice, koji su se doselili iz malog mesta Kolodi. Pseudonim Kolodi, izabrao je prema rodnom mestu svoje majke, koje se nalazilo u Toskani. Radio je mnogo toga, pa je tako pisao muzičke i pozorišne kritike, komentarisao poetska i prozna dela, bio prevodilac s francuskog, pisac komedija… Tek je sa navršenih 49 godina, 1875. počeo da piše za decu i od tog trenutka u potpunosti se posvećuje dečijoj književnosti. Napisao je nekoliko knjiga, ali ga je roman o lažljivom dečaku Pinokio proslavio po celom svetu. Knjiga o Pinokiju se prvobitno zvala Priča o lutku (Storia di un burattino, 1881) i izlazila je u nastavcima u italijanskom dečjem časopisu Žurnal za decu. Roman je kasnije preimenovao u Pinokijeve avanture (Le avventure di Pinocchio) i objavio ga u Firenci 1883. Danas je poznat pod naslovom Pinokio, preveden na više od 200 jezika i proglašen je „najvećom knjigom na svetu“.

Pinokio kao inspiracija (izbor):

• Balet za decu: 2012. Sofija, Bugarska; 2015. Hong Kong, Kina; 2017. Toronto, Kanada; 2017. Gdanjsk, Poljska…
• Ekranizacija: 1911. režija F. Gijom; 1940. Diznijeva adaptacija; 1947. režija Đ. Gvardone; 1972. L. Komenčini; 2002. režija R. Beninji.
• Književnost: Buratino, Zlatni ključić Alekseja Tolstoja, 1936.
• Muzika: A. Bibalo, B. Bjelinski, E. Toh, Dž. Iton, A. Vajlder, Dž. Douv, P. Valtinoni…
• Pozorište: „Pinokio“, Novi Beograd, (osn. 1972)

Libreto
Jedne večeri, ne tako davno, u nepoznatoj zemlji pored mora, ribar Đoto je gledao u veliku rupu na ribarskoj mreži, ubeđen da ju je pokidao plavi kit da bi oslobodio ulovljeno jato riba. Krenuo je kući bez ulova. Iz obližnjeg šumarka, nadomak sela, čuli su se udarci sekire. Znao je da je tamo njegov prijatelj, stolar Đepeto. Krenuo je da ga pozdravi i pomogne da ponesu deblo bora do Đepetove radionice. Igrali su i veselili se uz vino. Đepeto je već opasao radnu kecelju, prihvatio se alata i počeo da kleše drvenog lutka. Uz miris vrelog voska i lelujavi plamen sveće koji je stvarao senke u pokretu, Đoto je pričao o skrivenom Morskom kraljevstvu na dnu mora, o kojem je slušao priče od detinjstva. Od umora i vina su zaspali. U sobu je ušla Plava vila, obavijena svetlošću, svojim moćima je oživela sve lutke. Đepeto je bio zadivljen, ali se iznenadio kada je video da je nestašni lutak otvorio vrata i istrčao na trg. Pinokio se našao među prolaznicima i decom. Đepeto i Đoto su pokušali da ga vrate pa su zatražili pomoć policije. Deca su skrivala novog prijatelja i pobegla sa njim. Kada su ga policajci uhvatili, roditelji su se umešali i zaštitili ga, a policajcima je jedino preostalo da uhapse Đepeta. Pinokio se tužan vratio kući. Tu je zatekao Cvrčka koji je Đepetovu radionicu smatrao svojim domom. Pinokio je bio gladan, a Cvrčak mu je ponudio svoje travke. To mu se nije dopalo, pa ga je Cvrčak poveo u grad da nađu Pinokiju nešto za jelo. Taman su počeli da jedu sendviče, kada je počelo nevreme. Svi su razbežali, sklanjajući se od kiše. Pošto je ubrzo pušten iz zatvora, Đepeto je krenuo da traži Pinokija i Cvrčka. Bio je presrećan kada ih je pronašao. Zaštitio ih je kabanicom i odveo ih kući. Mokri i promrzli, sušili su odeću, a onda su čuli lupanje na vratima. U radionicu je ušla Rozaura u pratnji svog supruga Manđafuoka, vlasnika Pozorišta lutaka. Rozauri se dopao Pinokio i htela je da ga kupi, ali je Đepeto rekao da lutak nije na prodaju. Otišli su sa kupljenim lutkama. Đepeto je pripremao Pinokija za školu, a Đoto mu je dao nov bukvar. Pinokio se oprostio od Đepeta i pridružio se ostalim đacima. U školu nije otišao, nego je zamenio bukvar za ulaznicu u Pozorište lutaka. Manđafuoko i Rozaura su predstavili nove lutke i, kao posebnu atrakciju, lutke s istoka. Rozaura je ugledala Pinokija i obradovala se. Pošto je bio gladan, zamolila je Manđafuoka da Pinokiju dâ nekoliko dukata, što je on nevoljno učinio. Predstava je počela. Pinokio je prepoznao lutke iz radionice. Pozdravljao ih je i aplaudirao im je. Manđafuoko je na podijum izveo najatraktivnije lutke iz Abhazije. Svi su bili pod utiskom njihove igre. Posle predstave Pinokio je pošao kući, pazeći na svoje dukate. Budne oči Mačka i Lisca pratile su svaki njegov pokret. Zgrabili su prvo Cvrčka, koji je krenuo da traži Pinokija. Pinokio je hrabro uskočio među „kandže“ dva prerušena razbojnika da bi spasao svog prijatelja. On i Cvrčak su bili savladani i okačeni o drvo. Dobro sakrivene dukate razbojnici nisu pronašli. Dok je visio na drvetu, izgladneli i uplašeni Pinokio počeo je da gubi svest. Osetio je hladne ruke spodoba i mislio je da umire. Video je ljude kako ga oplakuju. Jedan plavi zračak držao ga je u životu. Plava vila i vilise borile su se za njegov život. Iscrpljene i umorne, spasile su Pinokija. Oslobođeni Cvrčak vikao je i korio Pinokija zbog neposlušnosti, ali je Pinokio sve negirao. Plava vila mu je ukazala na nos, koji je posle svaki laži postajao sve duži, rekavši mu da mora prestati da laže. Tako se postaje iskren i dobar čovek.

Dok je razmišljao o nepravdi koju mu svi čine, pojavili su se Mačak i Lisac. Pozvali su ga u Čarobnu šumu da tamo zasadi dukate, obećavajući mu da će dukati izrasti na drvetu u velikom broju. Prevarili su ga, ukrali dukate i pobegli. Očajan i umoran, Pinokio je zaspao u šumi. Uskoro su oko njega zazujale pčelice i pojavila se žena sa bokalom vode. Vredne pčele su pravile med i ponudile ga Pinokiju, a dobio je i vode. Obećao je da će i on biti isto tako vredan i ponovo poći u školu. Tako je i uradio. Sreo je školske drugare koji su ga nagovorili da krenu zajedno, i sa Čovečuljkom, u Zemlju čuda. Na putu do tamo pretvorili su se u magarčiće. Direktor cirkusa ih je dresirao bičem i postali su deo cirkuske predstave. Smešni klovnovi i balerine plesali su bolero i tarantelu. Magareći valcer se završio povredom Pinokija. Svi su se rastužili. Čak je i tužni klovn plakao s njim. Čovečuljak je vratio novac Direktoru cirkusa i poveo povređenog magarca na obalu mora i tamo ga ostavio. Zabrinuti Đepeto je svuda tražio Pinokija, čak se otisnuo čamcem na more. Talasi su udarali i prevrnuli čamac. Iz straha za Đepetov život, Pinokio, koji je zbog svog dobrog srca ponovo postao drveni lutak, hrabro je krenuo u vodu. Đepeto je mlatarao rukama, a struje su ga nosile pravo u ralje ogromnog kita. Pinokio se borio sa velikim talasima, a Đepeto je nestao u ustima kita. Više ga nije video. Pinokio je drvenom rukom udarao kita i na kraju završio u njegovom ogromnom stomaku. Đepeto i Pinokio su se radovali što se ponovo vide. A kit, kom je bilo muka zbog njihovog skakanja, izbacio ih je iz stomaka. Sada su se našli na dnu mora. Morsko kraljevstvo je ležalo pred njima: korali u divnim bojama, meduze, sirene i školjke. Sve je oko njih lebdelo u tišini. Đepeto je bio opčinjen. Ipak, posle nekog vremena, odlučio je da se vrati svom domu i ispriča Đotu svoju avanturu. Čarolija Morskog kraljevstva nije prestala. Presijavalo se u blještavom plavetnilu. Pinokio je odlučio da ostane u ovom svetu. Plava vila, princeza ovog kraljevstva, i Pinokio, koji se pretvorio u prelepog princa, dva su bisera plavog korala. Blistali su do vrhova talasa, dok se svetlost širila i prenosila do šuma, naselja i ljudi. U radionici se Đepeto probudio pun radosti i divljenja. Đoto je pokušao da ga vrati iz tog zanosa i skoro da ga je ubedio. Ipak, sve je to bilo suviše stvarno da bi bio san. Znao je to Đepeto, krenuvši ka stolu, gde je sinoć klesao drvenog lutka. Ali, Pinokija više nije bilo. Naravno, – pomislio je Đepeto – Pinokio se pretvorio u princa i započeo je život sa lepom princezom, jer u bajci snovi postaju stvarnost.
Počelo je veliko slavlje, točilo se vino i do zore prepričavala neverovatna priča i Đepetov san.
D. Jerinkić