Trku plivam, makar jednom rukom

NOVI SAD – Kada se otvorio bazen na SPENS-u, sedmogodišnji Igor Erhartič je jedini iz najmlađe grupe koji nije položio obuku za neplivača. No, to ga nije omelo da ubrzo niže uspehe. Baš u bazenu. Njegov tadašnji trener uviđa da će mali biti opasan delfin.

Tako i bi – 11 godina prvak države, nikad poražen, prvak Balkana kome je u centru Istanbula svirala himna „Hej, Sloveni“, sa brojnim svetskim i evropskim prvenstvima u vodi, sa 10 godina prvak Vojvodine, prvak sve tri države – i Jugoslavije, i Srbije i Crne Gore, i Republike Srbije, i prvi Novosađanin koji je plivao na Olimpijadi! Kada je bilo najteže?

Pamtim treninge u doba sankcija, hladnu salu, kupanje u nezagrejanom bazenu, a potom tuširanje ledenom vodom, i kada drugari odlaze na ekskurzije, izlaze u provod, a ja ne mogu da mrdnem zbog priprema, pa na kraju ne dobijemo vizu za Italiju na evropsko prvenstvo, nego otputujem u Zrenjanin. Toliko muke, znoja, odricanja, suza prolivenih, da bih plivao u Zrenjaninu! Ispustih titulu evropskog juniorskog prvaka!

Ko je najzaslužniji za tvoj uspeh?

Pored moje familije, definitivno je to trener Mirko Srđanov koji je bio na čelu kluba „Vojvodina“,  zapostavivši svoju porodicu ne bi li se posvetio mojoj plivačkoj borbi, kao i Igor Beretić, sada selektor reprezentacije.

Nakon brojnih svetskih i evropskih takmičenja u Moskvi, Austriji, Barseloni, Bugarskoj, odlaziš u Alabamu.

Odlazim na studiranje, jer me je vrbovao skaut koji me je posmatrao dve godine, pa me regrutovao. Dobijam stipendiju i ostajem na studijama turizma pet godina. Kada mi je data ta famozna ponuda, bio sam klinac, željan provoda, te sam dve nedelje ćutao o toj prilici, samo sam izlazio i skitao po Novom Sadu, a kada sam saopštio roditeljima lepu vest, prvo su bili u šoku, potom su mislili da izmišljam. 

Odluka je lako i brzo pala: otići u USA. Zašto si se opredelio za odlazak i da li bi savetovao danas one koji se dvoume da učine isto?

Odlučio sam se zato što je taj univerzitet među pet najboljih u svetu; stadion na fakultetu samo ima preko sto hiljada sedećih mesta, bazene, savršene uslove koji nisu mogli da se odbiju i definitivno bih poželeo onom ko ima mogućnost da ode, jer će dobiti jednu širinu koju ovde ne može steći ušuškan u porodično gnezdo.

Šta ti je to Amerika pružila?

Naučio sam da se izborim za sebe. Iako vlada ludački režim rada, shvatio sam surovu realnost, i tim sistemom se vodim i kada vaspitavam svoju dečicu – sve mora da se zasluži, ništa se ne poklanja, i svaki trud se nagrađuje. Stekao sam takve principe rada da sam ovde ubrzo bio drugi čovek Univerzijade, a potom i direktor jednog prestižnog hotela.

Ipak, povreda ramena pred Olimpijadu je dosta uticala na tvoju buduću karijeru.

Povreda ramena je bila bolna, ali sam ipak junački odbio operaciju. Po nekoliko sati na dan sam imao rehabilitaciju (sa gumama, tegovima, magnetima i strujom) a potom dva sata treninga u vodi, kako mi rame ne bi atrofiralo i da bih održao tonus mišića.

I onda dolazi ta čuvena Olimpijada u Grčkoj.

Olimpijadu sam jedva isplivao. Šest sati sam stajao tokom ceremonije otvaranja i time još više pogoršao bolove u ramenu. Rizikovao sam da im ispadne rame, ali sam tada rekao sebi:“Plivaćeš, makar jednom rukom!“ Kakav je to osećaj! Sve kamere uprte u mene, a ja ispunjavam svoj dečački san. Obasjava me ponos, mešaju mi se emocije, osećam sreću i radost, no ujedno i tugu – znam da je ovo moja poslednja trka. Kraj karijere. Ujedno i njen vrhunac. A imam tek 20 godina.

Godine 2011. Igor napušta posao direktora hotela i otvara vlastiti hostel, koji je danas najuredniji i najbolje rangiran u gradu. Ručno, tematski oslikan, sa 64 kreveta, svojim „Zova“ barom, otvorenim za posetioce, ne samo za goste, apartmanima, u kojem on i njegova supruga srdačno dočekuju pretežno strance, sarađujući sa studentskim organizacijama i sportskim manifestacijama, „City“ hostel predstavlja krunu njegovog poslovanja.

 Iz bivšeg plivačkog života sada najviše pamti prijatelje koji su rasuti ko biseri po celom svetu, tvrdeći da na koji god kraj ode, uvek će imati ko da mu se obraduje i podseti ga da je prvi Novosađanin koji je plivao na Olimpijadi, a da su supruga Marina, dvoje dece i treće na putu zapravo njegove najsjajnije medalje.

Autor:Nikea Vučetić 

 

 

 

 

 

Ostali članci

Ostavite odgovor

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *