Bombardovan negativnim emocijama, stresom, u nastojanju da svakog pacijenta spasi od sigurne smrti i izleči od bolesti, doktor Ranko Đurović čvrsto odlučuje da napusti lekarsku struku, napravi nove životne izbore i otisne se u daleki Krim.

Proizvodi lekove, drži restorane, projektuje zgradu, otvara ordinacije, ali kako to život voli da iskreira, naročito kada su ljudi otvorenog uma u pitanju, poput Ranka, neplanirano upoznaje fotografa koji je donosio svoja foto umeća na kojima se vide svi biseri Krima.  Zanesen i opčinjen, sa 47 godina, nameće se dotičnom fotografu u želji da i sam oseti strast ka fotografisanju i da upozna čari tog umetničkog zanata, te odmah biva bačen „u vatru“ – ovaj ga odvodi na Jaltu, južna obala Krima, a potom i na Kubu, gde Ranku polazi za rukom da snimi 10.000 kadrova za samo mesec dana!

Samouk sam, nikad nisam pohađao kurs. Taj fotograf mi je pokazao neke osnove i jednostavno sam postao pasionirani ljubitelj objektiva. Prosto, osetim ljude, empata sam, teško je objasniti. Sasvim spontano radim, portrete najviše, a volim i arhitekturu. Dobar sam u portretima starijih ljudi jer su oni izražajniji, a svadbe, rođendane i krštenja nikako ne radim.

Da li su srce i um dovoljni, pre nego što pristisnete okidač?

Sve se to namesti samo. Fotografija me dozove. O aparatima i objektivima ne znam ništa. Posedujem jedan „Nikon“, a sve drugo prepuštam osećaju. Sasvim sam siguran da fotografija nađe mene, ne ja nju.

Imate li neuspeha u pokušaju da nam prenesete nečiju emociju, a da taj neko nije voljan za saradnju?

Uz rizik da zvučim pretenciozno, od mene niko ne može da se odbrani. Prilazim ljudima vrlo otvorenog srca, širokogrudo, raširenih ruku i obavezno uz osmeh. A kada ih razgalim, popričam s njima, neretko sednem, pojedem, popijem – spremni su da poziraju poput vrhunskih modela!

Imate istrenirano oko. Koga je najteže uhvatiti ?

Niko nije težak za saradnju. Deci je komplikovano držati pažnju. Ali i s njima umem. Baš sa fotografijom devetogodišnje Ruskinjice izrazito plavog oka, kao koralno ostrvo, u ruci držeći antikvitetni fotoaparat, osvojio sam zlatnu medalju.

Zbog čega onda izbegavate da se pohvalite tom medaljom sa Međunarodnog salona fotografije „Njujork – Menhetn 2017“ koja se dodeljuje na prestižnoj manifestaciji u Njujorku?

Zato što mi je, recimo, daleko draža nagrada „Plejboj“ magazina povodom stotog izdanja, jer sam po prvi put u životu fotografisao akt devojke. Snimali smo na Krčedinskoj adi koja je prekrasna sa svojom netaknutom prirodom, koja je oaza za životinjski raj. Pozvala me je glavna urednica časopisa, s nepoverenjem da su fotografije moje, izražavajući sumnju i verujući da su ukradene od svetski poznatog fotografa. Takav kompliment, ta nagrada, osećaj kada vas porede s priznatima u svetu, veliki je podstrek i bliža srcu nego ta iz Njujorka.

Nakon mnogobrojnih svetskih i domaćih odlikovanja na foto konkursima, skupljenih neophodnih poena, Ranko se može pohvaliti titulom kandidata za majstora fotografije, dok u međuvremenu aparatom beleži isključivo ono što mu se dopada.

I dalje šaljem svoje radove na vrsne konkurse, aktuelan je veliki  „SONY“ konkurs, a nedavno sam osvojio nacionalnu nagradu, među 190 država koje su učestvovale – to znači da sam od svih fotografa i svih njihovih poslatih fotografija, iz Srbije i Crne gore, ja osvojio prvu nagradu.

Pored više od desetak samostalnih izložbi, imali ste i jednu veoma zapaženu u Londonu oktobra meseca.

London je izvrsna priča, tu se fotografije dobro prodaju, kupci su vrlo zainteresovani, a nedavno sam imao izložbu i u Beču, u jednoj divnoj galeriji.

Đurović organizuje dva festivala i jedan foto konkurs povezan s turističkim agencijama.

Festival „24. kadar“ podrazumeva da fotografi snime 24 fotografije na 24 zadate teme, koji su prethodno izabrani na internet konkursu, dok drugi festival obuhvata sličnu priču, samo na globalnom nivou. Već nakon leta, krećem sa školom fotografije, originalnim pristupom gde ne želim nikog da davim o istoriji i poreklu fotografije, i svemu što mogu naći na internetu, nego da praksom podstaknem inspiraciju i dobar kadar.

Imate li uzore među kolegama?

Umešnost Baneta Brkića najbolje sam video u Sibiru; fotografisali smo narod koji izumire blizu Mongolije, a pohvalio bih fantastičnu Aleksandru Leković i fenomenalnu Oliveru Radmanović.

Poput ostalih fotografa, ni vi ne fotografišete sebe?

Nikad.

Otkrijte nama laicima neku tajnu za dobar „škljoc“?

Zažmurite. Osetite. Kada kroz trepavice vidite objekat – to vam je glavna tema. Ako ne vidite ništa – takva će vam biti i fotografija.

Posmatravši Rankovu impresivnu kolekciju fotografija, uverili smo se da njegova umetnost „diše“, da on odista koristi srce i mozak mnogo više od aparata, a fotografije, kao i bivše pacijente, oživljava svojom briljantnošću i jednostavnošću!

 

RANKO ĐUROVIĆ NAGRAĐUJE ČITAOCE NOVOSADSKOG REPORTERA

Bilo da ste već fotograf ili samo ljubitelj fotografije, amater, početnik, s aparatom ili bez, pošaljite jednu autorsku fotografiju na temu „Novi Sad“, na mejl adresu redakcije @novosadskireporter.com, sa naznakom “Foto konkurs”, uz koju ćete navesti ime, prezime, kontakt telefon, a naš sagovornik će izabrati najlepšu i nagraditi vas kursom fotografije. Svoje radove možete slati do prvog septembra. Novosadski reporter stiče pravo da vaše fotografije zadrži i objavi po potrebi, uz obavezno navođenje imena autora. O detaljima, svi kandidati koji pošalju fotografiju, biće blagovremeno obavešteni.

 

 

autor: Nikea Vučetić