Da Srbija može da se diči lepotom, pameću, damskim manirima, vedrim duhom, porodičnim vrednostima, ali i značajnim sportskim rezultatima, potvrđuje nam reprezentativka naše zemlje u kajaku – olimpijskom sportu koji nije popularan za ovo tlo, Milica Starović.

Ipak, nju to nije omelo da bude najbolja!

Kako ste se uopšte opredelili za ovu borbu brzine, snage i izdržljivosti?

–Kajakom sam počela da se bavim davne 2000. godine, sasvim spontano. Moj otac, profesor fizičkog vaspitanja i zaljubljenik u sport, imao je želju da nas privoli zdravom načinu života, a šta je bolje od sporta? Od vrtića sam išla na gimnastiku, pa atletiku i kajak uporedo, ali je ljubav prema Dunavu, kajaku i vodi uspela da preovlada. Sećam se svojih prvih dana u kajaku, obuzelo me snažno osećanje kada mi je pošlo za rukom da savladam ravnotežu izuzetno nestabilnog čamca, a kasnije sva sloboda koju on pruža, boravak u prirodi, na divnoj reci, i sva ta lepota rukavaca koja zadivljuje i pleni, na Dunavu u našem Novom Sadu, ostavili su upečatljiv dojam i želju da me ova disciplina prati kroz život.

Koliko je naporno veslati u zemlji koja promoviše samo one sportove koji donose novac, koja ne obezbeđuje uslove pa neretko sportisti sami traže sponzore za odlaske na takmičenja?

–Kada posmatram sebe kao vrhunskog sportistu iz malog sporta i kad znam koliko je teških trenutaka i preloma iza mene, mogu otkriti da je prilično teško. Ipak, svakog od nas, naročito one iz individualnih sportova, nosi ogromna količina energije i ljubavi prema istom, kao i volja i entuzijazam. Olimpijski komitet o nama brine, imamo dobre uslove koji se tiču priprema, suplemenata, kako bismo mogli da se nosimo sa konkurencijom na međunarodnom nivou. Ono što me ražalosti jeste što u celoj Srbiji ne postoji kajakaški centar sa regatnom stazom. Pukom srećom, imamo barem lepu vodu i prirodu. Do kraja maja smo na Adi, onda počinje kupačka sezona, tako da za nas nema više mesta, a to znači da moramo da se snalazimo. Verujem da smo zapaženim rezultatima zaslužili pristojnu lokaciju za treniranje i bolji tretman. Deca širom Srbije treniraju u jezivim uslovima i to treba promeniti podhitno!

Kako izgledaju vaši treninzi?

–Naša reprezentacija funkcioniše kao jedna porodica. Okupimo se u oktobru svake godine, na zajedničkim pripremama za narednu sezonu i ne razdvajamo se do septembra sledeće godine. Malo smo u Srbiji, malo u Bugarskoj na visinskim pripremama, a od kraja januara odlazimo na veslačke pripreme, u nešto toplije krajeve, dok čekamo proleće kada startuju prva takmičenja i početak sezone.Treninzi su prilično naporni, po tri na dan, dva na vodi i jedan „na suvom“. Moj život je podređen njima. Iako je nekad to umelo biti naporno, dok su moji prijatelji izlazili i družili se, danas, te emocije koje doživim kada mi se trud i ulaganje isplate, ne mogu ni sa čim da se mere.

Dok veslate na takmičenju, šta vam se vrzma po glavi?

–Sada, sve je podređeno jednom cilju: da budem kvalitetna za medalju u Tokiju. Samo to me pokreće! Od jutra do mraka, po kiši, s povredama…ja samo želim da dam svoj maksimum!

Kako suprotan pol reaguje kada im kažete da ste kajakašica?

–Po fizičkoj spremi se vidi da sam u sportu, ali uglavnom nagađaju koji sport je u pitanju. Često, mnogi ne znaju za kajak, što je svakako poražavajuće, s obzirom na to da imam vrhunske rezultate iza sebe – svetske i olimpijske medalje.

Stabilni u čamcu, prilagođavate li se tako i životnim preprekama? Umete da ih savladate jednako dobro kao i talase?

–Apsolutno, da! Zahvaljujući sportu – najboljem leku za sve i nepogrešivoj stazi za mlade ljude.

Prozvali su vas da ličite na Serenu Vilijams, koliko to godi ili ne?

–Simpatično je. Imponuje, ona je vanserijska sportistkinja. Smatram da je svako poseban i lep za na svoj način, pa ne dopuštam nikom da me stavlja u kalupe i šablone.

Gde su najmirnije vode?

–Meni najdraža i najbolja voda je u Novom Sadu, na ribarskom ostrvu Šodroš, uz rizik da sam pristrasna. Volim šumovite, mirne vode, gde je životinjsko carstvo okolo nje.

Koji je najveći utisak sa Olimpijskih igara u Riu koji ste poneli?

–Uz sav sjaj takmičenja i ulaganja novca, ljudi tamo žive po favelama, divljim naseljima, što mi je ostalo urezano u sećanje kao ne baš lepa slika.

Zbog čega je muški kajak popularniji od ženskog?

–Verujem da muškarce privlači jaka muskulatura i takmičarsko nadmetanje, a da je upravo isto to ono sto žene odbija.

Ovu DIF-ovku po struci, adrenalinsku sportistkinju, kajakaškog asa ostavili smo da vredno trenira na Adi, dok još ima sunca, poželevši joj mirne vode sledeće godine na Olimpijadi u Tokiju, kako bi otplovila po svoje zasluženo zlato!

 

 

autor: Nikea Vučetić