Slavko Matić nije samo običan tata. Ni prosečan frontmen grupe „Zbogom, Brus Li“. Ni svakidašnji pisac poezije. Duhovit i kreativan, vanserijski talenat, uvek oran za razgovor, ne glumeći zvezdu, i pored toga što je uspeo da održi bend živim gotovo tri decenije, ceo život u kulturi, moglo bi se reći da je Slavko neka vrsta žive legende

 

Trajati bezmalo trideset godina, u vremenu kada deluje da je komplet rokenrol kultura uništena od strane jeftine komercijale, kako opstati?

–Novo vreme donosi i nove stvari, normalno je da poruke budu svedene danas, manje gitarski, više veštački. Kad je Tito umro, u tadašnjoj SFRJ dani žalosti su trajali mesec dana i puštala se samo klasična muzika. U tom periodu je porasla enormno njena prodaja, pa se odgovor nameće sam: mediji su glavni kreatori javnog mnjenja. Kada udarni termin bude bio Bah, kojeg ni ja lično ne preferiram, slika će se izokrenuti.

Vrlo maštovit odabir samog naziva benda.

–Kreirali smo se tih veselih sedamdesetih, i nama klincima je idol bio tada aktuelni Brus Li, obeleživši naše detinjstvo, pa bi to moglo da sadrži i neku skrivenu poruku: Zbogom, Brus li – Zbogom, detinjstvo.

Vi ste jedini originalan član, a vaš bend je vaša lična karta. Šta ste sve prošli za ovih 27 godina postojanja?

–To vam je kao brak. U ovom slučaju, gej brak (smeh). Bilo je tu svega, pa čak i svađa koje su neminovne, premda lepše zvuči- kreativne rasprave. Mi smo prava rokenrol priča, sa lepim i manje lepim stvarima u njoj. Sve smo obuhvatili u luksuznu foto – monografiju koju čini više od 5.000 fotki u koloru, koje bi možda mogle dočarati poštovaocima naše muzike sve te emocije ostavljene na bini, poruke koje smo slali preko pesama…

Sa bogatom bibliografijom i diskografijom iza sebe, gde danas nastupate?

–Najčešće u Novom Sadu i u zemljama stare Juge, a čak smo svirali i na Kosovu.

Kako biste definisali svoj žanr, ako niste ni punk ni čist rokenrol?

–Mi smo „panburaški“ bend. Mešavinom panka i tamburaša, uz malo žešćeg rokenrola, s elementima tradicionalnih starogradskih pesama, dobijate novosadski sastav „Zbogom, Brus Li“.

Prepoznaju li vas Novosađani na ulici?

–Stariji, uglavnom. Ima i mlađih, ali ne u tolikoj meri koliko ranije.

Novi album je na pomolu.

–Snimamo u Vrbasu kod gitariste „Partibrejkersa“ u studiju koji je analogni, bez kompjutera, samo trake.  Iako je to mnogo teže, daje jednu posebnu draž i toplinu, a publika to ume da ceni. Albumu još nismo nadenuli naziv jer ne volimo da ih imenujemo po pesmama, mada su nas u PGP-u naučili da je to dobar marketinški potez. Pored CD-a, cilj nam je da izdamo ploču. Ljudi se vraćaju tim nekim vrednostima i to je sjajno.

Ko je Slavko, van scene?

–Renesansni umetnik, neki bi rekli umetnik opšte prakse. Radim u Sekretarijatu za kulturu, na međuregionalnim projektima, dosta putujem, s ocem držim mini neprofitnu izdavačku kuću „Tiski cvet“, u kojoj udahnjujemo život knjigama iz domena kulture Vojvodine.

Povrh toga, i sami ste izdali knjigu poezije.

–Posvetio sam knjigu sinu za njegov četvrti rođendan – „Predškolske buntovničke pesme“, kao sažetak njegovih misli u uzrastu kada je najviše brbljao, negde oko treće godine, i jedno vreme je bio glavna faca u vrtiću, poklanjajući je drugarima za rođendan. Stalno nešto pišem, ponajviše za bend, a često pravim i pesničke večeri s društvom.

S obzirom na to da ste deo kulture Novog Sada, koliko je zapažate kod Novosađana?

–Grad je postao ozbiljno kulturološki bogat u proteklih 15 godina, i svako veče nam se nudi širok izbor, od koncerata, bioskopa, pozorišta, raznih događaja, tako da zaslužno možemo poneti titulu Evropske prestonice kulture. Ljudi koji dolaze u Novi Sad naročito ga obogaćuju.

Slavko, učitelj po struci, sa svojom partnerkom Jasenkom Lazić, defektologom, fascinirani decom, naročito onoj s autizmom, koju oni nazivaju „drugačijom boljom decom“, otvorili su na Telepu Centar za podsticajnu negu, gde s timom stručnjaka tvore neki lepši, obojeniji svet za mališane koje naše društvo često ne prepoznaje, pa zaboravi da vidi koliko su u svoj toj svojoj različitosti zapravo predivni.

Ujedno su napisali kuvar za decu „Hrana zdrava, hrana fina, bez glutena i kazeina“, obogaćen pesmama, grafički prijatan za oko, čak i neobičnog, duguljastvog formata, u kojem je Raša Popov napisao uvodnu pesmu – njegovu poslednju, zbog čega knjiga nosi i sentimentalnu vrednost.

Dok Slavko podržava svoju lepu Jasenku u stvaranju novog štiva- bajki namenjenih deci s problemima vida, govora, kretanja, u pauzama stvaranja albuma, pripreme ploče, snimanja spotova i gostovanja, viđamo ga na kulturnim gradskim dešavanjima, prepoznajući ga po ekscentričnom stilu odevanja, nasmejanog, zabavnog, u društvu njegove Jasenke, stvaraju svojom kreativnošću neko bolje mesto za život. Ne samo sebi nego i drugačije boljoj deci. Jer u družbi s njima, negujući tog klinca u sebi,  možda Slavko ipak nije rekao zbogom detinjstvu.

 

Autor: Nikea Vučetić