Mlada umetnica Sonja Boruš završila je osnovne i master studije slikarstva na Akademiji umetnosti u Novom sadu. Iako roditelji i brat – pravnici po struci, talentovanoj Sonji zameraju što je uplovila u vode kojima realnost nije baš naklonjena, nju to ne sprečava da postane Master Likovni umetnik i da se pohvali da u životu radi upravo ono što voli. A koliko nas bi to moglo da kaže za svoj posao?
Sonja apsolutnu slobodu i krila dobija u svom ateljeu, iz kojeg nekad ne izlazi satima, poigravajući se s bojama, usamljena u svom geniju, pa opet društvena i izuzetno prijatna kada je van sveta u kojem ne dominiraju platno i kist. Nema gazdu, ne priznaje autoritete i ima svoj „prozor u svet“.
Od inspiracije ne može da se odbrani, talenta koji joj je deda- samouki slikar ostavio u amanet joj ne manjka, pa tako Sonja lagano postaje jedna od kreativnijih novosadskih umetnica, iskazujući osećanja kroz lepo i jedino ka lepom.
–To sam ja, ne pretvaram se. Slikam od malih nogu, čak od vrtića i tada najviše osećam slobodu, sreću i ispunjenost. Povezala sam prvo slovo svog imena i prvo slovo reči „slikarstvo“.
Sećate li se prve prodate slike?
–Bilo je to ulje na platnu, „Žito pod suncem“, ekspresivni vid, poput Van Goga koji me je dosta podstakao na rad.
Šta najviše volite da stvarate?
–Obožavam ljude u pokretu, plesno pomicanje, kostime i maske jer mi to daje slobodu da se izrazim kako vidim ljude, s obzirom na to da svi nosimo maske, a ja to kroz boje najlepše predstavim. Doduše, posmatram svet kroz ružičaste naočare, u težnji da plemenito, uzvišeno dam. Plasira se negativa, sve je instant, pročišćeno, epidemija je razvoda, egoizam vlada oko nas, tako da kroz slike poklanjam deo sebe i svoje pozitive. Ne volim tamne motive, čudne apstrakcije mračnog kolorita. Ne radim čiste portrete i čistu realnost, premda umem. Volim da dam svoj pečat i da svoj likovni rukopis uklopim.
Kada vam naručuju slike, onda to obično bude nešto vesele prirode?
–Najčešće su to vesele apstrakcije i motivi kostimiranih plesnih parova ili Čarli Čaplin – tema koja se baš dosta traži. On je specifičan, duhovni lik koji mimikom, gegovima, stavom, na duhovit i mudar način izbavlja sebe iz životnih nedaća, i to ljudi obožavaju.
Imali ste 12 samostalnih izložbi, učestvovali ste u likovnim kolonijama i kolektivnim izložbama. Koliko je teško mladom umetniku da se ne otuđi i ne zaboravi ono što je zaista vredno?
–Najznačajnije izložbe su mi u SANU i u foajeu Srpskog narodnog pozorišta na Noći muzeja. Kad prikupiš hrabrost, ništa nije teško. Novosađani odbacuju umetnost slikarstva zbog sumraka civilizacije, ali kada im date nešto neočekivano, onda sjajno odreaguju, čak i odmah na licu mesta kupe sliku koja oplemenjuje njihov prostor.
U vašem stvaralaštvu zastupljena je doza erotičnosti.
–Da, ali u tom smislu da se žena posmatra na pravi način a ne kao roba za muške poglede. U burleski je poenta da dama zavoli sebe, da uživa, da se ne opterećuje i pravi od sebe nešto što nije, za mrvu pažnje.
Ko su poštovaoci vaše umetnosti?
–Mlađi, što me raduje, premda ima i starijih koje interesuju klasičnije teme. Uglavnom su to žene i muškarci koji im poklanjaju slike.
Da niste slikarka, čime biste se bavili?
–Antikvitetima, uređenjem prostora. Deka je pravio duboreze, tako da sam i tu umetničku crtu povukla, sigurno bi me tako nešto privuklo. Samo da neku vrstu lepote pružim.
Ko je za vas lepa žena?
–Negovana, našminkana, pozitivna, ljupka i ljubazna. Ne volim namrštenost, grubost i pretvaranje. Plastika koja se forsira na ženskom telu može kratoktrajno doneti životnu radost ali u dubini duše smatram ih nesrećnim.
Vedra, svojim neodoljivim osmehom, mladolikim izgledom, vatrenom kosom i pozitivnim stavom Sonja je dokazala da svoje slike živi. Veruje u ljubav, voli ples i pozorište, radi više slika odjednom, ponosna na svoje zanimanje, hrabro korača kroz život, stvarajući magije na platnu u svom mini ateljeu, plešući kistom, bojeći život koloritom. Ovaj skriveni vulkan odupire se modernim diktatima, ne robuje prividu i živi ovaj trenutak u večnosti.
autor: Nikea Vučetić
–