Fitnes ubica mekog srca

Od malih nogu, sasvim očekivano, pored oca rukometaša i starije sestre koja se bavila jahanjem, bilo je samo pitanje u kojem sportu će mala Duda biti najbolja!

Kad, gle čuda – ispade dobra u svim!

Od tenisa, tekvondoa, do aerobika i plesa, Dubravka Boškov Duda, najpoznatija fitness instruktorka u Novom Sadu već nekoliko decenija, može da se pohvali kako sport živi.

Oduvek sam bila individualac, nisam volela grupne sportove, jer kao jedna lavica, prirodno je bilo da želim biti najbolja, ali sama, pa i ako bih zabrljala nešto – jedino bih sebe mogla da okrivim. U to vreme, tenis je bio skup sport, a ja sam kao sedmogodišnja devojčica bila u samom vrhu u staroj Jugoslaviji. Nažalost, rat me je sprečio da odem u Ameriku kako bih studirala i nastavila da nižem teniske uspehe. S obzirom na tužnu situaciju u našoj zemlji, već sa osamnaest sam morala raditi, tako što sam prvobitno postala trener. Od tada, fitnes je jedini poziv koji me je zadržao.

Šta se dogodilo sa teniskom karijerom?

Usledila je inflacija, a ja sam svoje rekete rasprodala. S obzirom na to da je tada bila popularna Džejn Fonda, recimo da sam postala novosadska Džejn (smeh). Ubrzo sam savladala sve pokrete aerobika, upisala DIF i držala treninge. Kasnije, kako bi se koji novi stil fitnesa pojavio, odlazila bih u inostranstvo da ga položim i prva dovedem u Novi Sad! Volim biti prva u onome što radim.

Da li je to baš uvek dobro?

Apsolutno nije! S vremenom izgoriš. Praktično, nemaš ništa od toga.

Međutim, obreli ste se i u tekvondo disciplini.

Tukla sam se od malih nogu, štiteći ugrožene, isterujući pravdu, pa kada su mi preporučili da probam neku borilačku veštinu, što sam zdušno odbijala, ispostavilo se i da sam za to talentovana. U tekvondou sam bila državni prvak, išla na silna evropska i svetska takmičenja, proputovala svet, pa sam na kraju, što malo ko zna, nosilac nacionalne penzije.

Prisetite se, kako su nekad izgledala sportska druženja u odnosu na ova danas?

To se ne može porediti. Sećam se, trenirali smo tenis sa Monikom Seleš, koju je otac uvek razdvajao od nas ostalih, a mi smo se svi družili, putovali, obišli ceo svet, delili ćevape i luk. Toga danas nema. U tenisu je danas najveći problem roditelj koji želi da od deteta napravi novog Novaka Đokovića, ne shvatajući da je jedan Novak.

Žalite li za Olimpijadom?

Neminovno je da ponekad zažalim. 2000. godine sam se mogla plasirati za Olimpijadu, ali sam ostala trudna. Moja Tamara, moja naslednica, krenula je takođe sportskim stazama. Trenutno je na koledžu u Americi, dobila je stipendiju i opredelila se za bacanje koplja.

Izborili ste se za svoje fitness mesto pod novosadskim krovom.

I to sve sama! Bez ičije podrške! Donela sam Novom Sadu mnoge stilove, kao što su zumba, baćata, TRX, spining, pilates…Nekako sam uvek išla ispred svog vremena. I povrh jake konkurencije, uspela sam da brendiram svoje ime i da Novosađani znaju da će kod mene dobiti kvalitet, za koji god trening da se opredele.

Uspešno završavate i za nutricionistu.

Zdrava ishrana je deo mog života, naravno da želim svojim klijentima da pomognem kada je pravilan i dobar izbor namirnica u pitanju. Treninzi nisu dovoljni. Izbalansirana ishrana, pored treninga, lepih i pozitivnih misli, osmeha, načini su da budemo zdravi i ostanemo fit. A u poslednje vreme zapažam da su se Novosađani i te kako okrenuli zdravom načinu života i da menjaju navike. Moj savet je da ne menjaju odjednom sve, nego lagano, korak po korak.

Imate li još neki fitnes savet za naše čitaoce?

Roditelji ne bi trebali gurati decu u sport pre četvrte, pete godine, i nikako  ne upisujte devojčice na džez-balet jer to nije sport, već rekreacija i zabava. Žene, zaboravite na dijete, zato što nijedna dijeta još nije dala rezultate. I steknite naviku svi da vežbate, makar tri puta nedeljno.

Iako je zovu Duda ubica, zbog njene neverovatno uspešne karijere u kojoj trening počinje mrkog pogleda, autoritativno, a završava se preznojavanjem, ova visoka i vitka plavuša, ljubavlju prema životinjama, uz koje pronalazi svoj mir kada se umori od napornih ljudi, pokazuje nam da iza mišića i tetovaža kuca meko i toplo srce jedne zabrinute, neobične majke, čija je ćerka na drugom kontinentu i nastavlja tamo gde mama nije stigla.

 

autor: Nikea Vučetić

 

 

Ostali članci

Ostavite odgovor

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *