Huliganska igra džentlmena

Već je postalo uvreženo mišljenje da ragbi predstavlja grub sport loših momaka, surova, opasna igra čiji igrači- huligani umesto lopte koriste sopstvene čeljusti, žedni krvi, poput vukova.

Da li je tako, pokušali smo da odgonetnemo, jer ragbi postaje sve popularniji sport u svetu, dok je u Novom Sadu i dalje bespravno zapostavljen. Tim povodom, dobroćudni i naočiti momci iz Ragbi kluba „Vojvodina“ – Aljoša Marinković, najbolji igrač pomenutog kluba i jedinog u gradu, i predsednik kluba Goran Porobić, posetili su redakciju Novosadskog reportera, zasluživši da im se, makar zbog dvedecenijskog postojanja, posveti pažnja.

Aljoša: Došao sam iz Tivta ovde da studiram i na prvu se zaljubio u Novi Sad, onako studentski baš. Drugovi iz rodnog kraja su me nagovorili da treniram ovaj pomalo grub sport, i sada znam da je moj izbor odličan. Za mene drugi sport ne postoji.

Šta je to tako fascinantno?

Aljoša: Fizički je izazovan, dinamičan, daje priliku svim ljudima da se pokažu, razvija moralni i lični integritet, daje određenu dozu „čvrstine“, od ponašanja, kulture, prema sudiji, treneru, saigračima…

Brzo ste prihvaćeni ovde?

Aljoša: Kada delite istu ljubav usmerenu ka nečem dobrom –  uklapanje nije problem.

Šta ste naučili tokom igračke karijere?

Aljoša: Moraš da pobediš sebe. Često izgubiš da bi nešto naučio.

Malo nas laike uvedite u sam sport.

Goran: U pitanju je kolektivni sport koji se sastoji od dve ekipe po 15 igrača. Poen se postiže tako što se pređe određena linija (zona) a lopta mora da se spusti na zemlju. Ista se dodaje unazad, puno se trči. Treniramo nekoliko puta nedeljno po par sati. Fizička spremnost je neophodna. Važna je taktika, iako možda na prvi pogled ne deluje tako. Poput šahovskih velemajstora, i mi se nadmudrujemo i vršimo detaljne analize. Kao žene (smeh). Brzina, snaga, spretnost, dobra reakcija su jako bitni. Ne divljaštvo, kako vladaju stereotipi.

Šta koristite od opreme?

Goran: Platnene štitnike, kapice, štitnike za ramena, kolena, suspenzor, gume za zube, a često i ništa od toga.

Kako biste privukli mlade da se opredele baš za ragbi?

Goran: Organizujemo prezentacije po srednjim školama na časovima fizičkog vaspitanja, dajući učenicima smernice, objašnjavajući im čari ovog sporta i pravila…Aljoša im često kaže da su im neophodne samo dve stvari:hrabrosti i da vole da se tuku. To ih namami. Istina je zapravo sasvim drugačija. Mozak je mnogo ključniji od batinanja. Važno je postaviti tinejdžerima izazov. A kud ćeš veći izazov od sporta u kojem mu kažeš da može da se dokazuje?

Aljoša: Mi smo sada prva liga Srbije. Najstariji igrač ima više od 50 godina. Želimo da širimo ekipu u svim kategorijama, a rezultat nam je uvek na drugom mestu. Rezultati odlaze i dolaze, ne fokusiramo se samo na to, iako imamo želju da budemo prvi u A ligi.

Kako mi kao mediji možemo da vam pomognemo?

Goran: Organizujemo međunarodne turnire i podrška bi nam dobrodošla. Izdaci su veliki za nas. Borimo se za teren koji nam najviše fali, jer sem fudbalskih, do kojih teško dolazimo, i teretana u zimskom periodu, mi drugi nemamo. Šteta, s obzirom na to da postojimo bezmalo dve decenije.

Kako objašnjavate činjenicu da Novosađani slabo znaju za vas i vaše rezultate?

Goran: Ragbi u Srbiji postoji sto godina. Ne znam zašto je to tako. Promovišemo ga na najbolji mogući način. Prave stvari će se prepoznati, a kod nas je svakako probrano društvo.

Aljoša je ujedno i trener pinirima i petlićima, kojima je u potpunosti posvećen, tvrdeći da rad s klincima predstavlja užitak, a nas je zanimalo kako ženski pol reaguje na njih – divne momke iza čijih mišića se krije uljudnost i kultura.

Goran: Sjajno! Znaju da smo brzi, spretni i da nismo mlakonje. Svaka dama želi zaštitnika kraj sebe. Prihvatićemo predrasudu da je ovo huliganski sport, ali barem ga igraju džentlmeni.

 

autor: Nikea Vučetić 

 

Ostali članci

Ostavite odgovor

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *