Ikone Vojvodine

Davne ’89. krenuše u muzičku avanturu koja traje i danas. Nakalemili su pesme iz kojih vrca ljubav, lepote mirne ravnice su dočarane, jedna planina i davno nestalo Panonsko more sačuvani su od zaborava u stihovima. Iz šifonjera vade prepoznatljivu odoru: bele košulje, prsluke i šešir od trske, nakrivljen. Vojvođanski lepo vaspitani, po jedinstvenom receptu traju- kvalitet, čista emocija i autentičnost.

 

Svedoci smo promena na muzičkom nebu, a Garavi sokak traje tolike godine, u svom prepoznatljivom ruhu. Koliko je teško opstati?

Baviti se muzikom je kao neka igra. Kao odraz utiska da je život lep. Pišete pesme koje, ako imate sreće, zažive u srcima ljudi…i tu je onda adresa njihovog i vašeg trajanja. Delite istu sudbinu. To nema veze sa događanjima na široj muzićkoj sceni. Svako gradi svoj mali kosmos i ima pravo da izrazi na svoj način jezikom i pogledom svoje mladosti.

Kada biste poredili period nastupa, koncerata pre nekoliko decenija, i danas, šta biste mi rekli? Kakva je publika bila onomad, a kakva sada?

Mi imamo svoju publiku koja nas prati od početka do danas, ali ima i mnogo mladih koji tek danas otkrivaju naše pesme.  

Negujete vojvođansku kulturu, čuvate tradiciju, kolika je to odgovornost?

Slušamo svoje srce i u tom ritmu koračamo, svetom i životom…pevajući sebe. To oko negovanja tradicije je ispalo slučajno. Jednog momenta primetio sam da nema tamburaške muzike na CD ima, u medijima. Jedan Janika Balaž nije imao svoj CD album! Zvonka Bogdana niko nije pozvao 16 godina iz nijedne izdavačke kuće…anonimni narodni umetnici na dunavskim čardama bili su osuđeni na kafanski dim i zaborav. Objavili smo preko 300 pesama, kako poznatih, tako i potpuno anonimnih umetnika tamburaške muzike. Numere sa izdanja “ Vojvodine music“ slušaju se i gledaju širom sveta preko 100.000 puta mesečno! Iako to ne donosi skoro nikakvu materijalnu zaradu, kulturološki je za nas jako značajno, i to što smo učinili nešto i za druge.

Pamtite li neke savete s početka karijere i koje biste Vi sada savete dali nekome ko bi se obreo u ovim vodama?

Ako je neko talentovan, vredan i uporan, uz malo sreće može postati uspešan u muzičkom svetu, ali ako nije dovoljno talentovan, a vredan je i uporan može promašiti život. Znači, muzika je polje visokog rizika i ne bih preporučio svakom da kreće na taj put.

Oni koji prate rad grupe Garavi sokak, rekli bi da ste boemi, vazda veseli, nasmejani, orni za šalu; je li uvek tako? Šta ne vidimo na toj sceni?

Mora se raditi mnogo, ali je veći deo tog rada nevidljiv. Ima toliko toga…snimanja, pisanja, brisanja, komuniciranja, krbanja sa samim sobom.

Na šta ste najponosniji u svojoj dugogodišnjoj karijeri, osim tog vremenskog postojanja?

Mislim da sam napisao jedan broj pesama koje su ljudima značile i znače…od toga se ne može postići nešto više. 

Da li ste ikad uživali u slavi ili ste samo želeli da iznesete emociju kroz pesmu?

Ne znam da li je Garavi Sokak ikad i bio slavan na klasičan način. To nije status u kom bih se ja osećao prijatno, nisam nikad tome težio. Pre bi se reklo da sam tražio neko netaknuto bespuće u kom bih mogao praviti neki svoj put.

Gde je nestala ta Vojvodina koju živimo u Vašim pesmama: pendžer, pomada, rever, pajdaši, čilaši, šlajer, ’di ’oće…smeta li vam to ikad?

Pa u Vojvodini, ‘di će drugde…pre svega u mom detinjstvu, a onda i kraju u kom sam rođen, u predgrađu Novog Sada, na Klisi. To u meni živi kao trenutak u vremenu ove autentične geografije i mentaliteta. 

„Od tankog stakla moj je svet“ – kakav je privatni svet Baneta Krstića? I u tome ste vrlo vešti – sačuvati privatnost sve ove godine.

Mislim da to nije mnogo važno, ali ajde da kažem nekoliko reči. Živim na svakodnevnoj  relaciji Novi Sad – Vrdnik. U gradu mi je porodica i jedan dao dana je rezervisan za nju. Često se viđam sa starijim sinovima Danilom i Angelom, koji mi i poslovno pomažu, a trudim se da što više vremena provedem i sa petogodišnjim Mihajlom. Naravno, tu je i supruga Jelena, koja je temelj naše kuće. U Vrdniku imam mali muzički atelje u kom stvaram stihove i note. Ponekad leti šmugnem u Stari Slankamen ili na Šlajz u Kovilju da malo zabacim. Volim i da prošetam po Fruškoj gori.

Nakon toliko koncerata, nastupa, turneja, šta niste ostvarili?

Pesma je bila i ostala ono što me najviše pobuđuje…iako sam napisao mnogo dela, još uvek imam snažnu volju za stvaranjem. Gledaću da nastavim, pa dokle stignem. To su pedale mog bicikla.

 

„Bog nek gleda di će koga smestiti“, što se kaže, a grupu Garavi sokak sigurno je smestio tamo gde i zaslužuju: kao zaštitni znak Vojvodine, kao brend koji će teško zarđati, dok god ih frontmen Bane Krstić „podmazuje“ pesmama iz duše.

 

 

autor: Nikea Vučetić 

Ostali članci

Ostavite odgovor

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *