Novosadski dilber novo ruho “Legendi”

Gajiti ljubav prema nečemu što je bilo i biće naše, i što će ostati u istoriji naše muzike i našeg bića, sigurno da nije lako, naročito u svetu popularizovanja američke muzičke kulture, autotjun melodija i tekstova s kompromitujućim rečima.

Da narodne izvorne pesme peva poput anđela, Nikola Zekić nije znao.

Zaljubljen u harmoniku, koja mu je glavna pasija bila, i koju je redovno svirao na svim kućnim veseljima, a potiče iz veoma nadarene muzikom porodice, bio je glavni zabavljač koji je umeo vežbati i do 16 sati na dan!

Obeležio je svaku ekskurziju, svako putovanje s folklorom, jer bi mu taj instrument samo strpali u ruke, a on bi onda dotakao svima dušu.

Prvoj tamburaškoj „bandi“ priključuje se u čuvenom „Vinskom podrumu“ u kojem je „pekao zanat“, a zahvaljujući majci i komšiji koji su ga prijavili na RTS takmičenje „Iz našeg sokaka“, u kultnom novosadskom Studiju „M“, ubedivši ga da njegov glas treba daleko da se čuje, Nikolin život biva pesma!

Okušao je sreću, priseća se s nostalgijom u glasu, sevdalinkom koju retko ko ume da iznese – „Đul Zulejha“.

Kako se okuražio da prvi put stupi na scenu s tako zahtevnom i teškom pesmom, ni danas ne zna. Tvrdi da su ga ljubav i srce uvek vodili, a da je emociju umeo da probudi čim bi otvorio usta i ispustio prvi ton.

Kada pevam sevdalinke, stare izvorne, narodne pesme, krv mi ključa venama, osetim da je to ono što me čini srećnim, što volim, osetim damare poput doboša, tutnjaju. Nadahnuće. Zato ih rado izvodim. Začudo, pobedio sam na tom prvom takmičenju i tako je moj put u svetu muzike krenuo da se lagano tabana. Kao nagradu, RTV mi je poklonio prvu pesmu pod nazivom „Fato, Fato“ – momak iz Srbije zaljubljuje se u lepu Sarajku. Posebnu zahvalnost dugujem našoj divnoj voditeljki Nataši Ilić kojoj nikad neću zaboraviti što me je neretko gostila u svojoj predivnoj emisiji, prepoznavši kvalitet u mom glasu, jer sam upravo na jednom snimanju upoznao kompozitora i virtuoza na harmonici Mišu Mijatovića, koji me je potom susreo s legendarnom Merimom Njegomir. Sve dalje je istorija.

Kako je tekla saradnja sa Merimom?

Pored obaveza na fakultetu, diplomirani sam menadžer i master ekonomije, povrh bavljenja kik-boksom, folklorom i uz nastupe, rano bih ustajao i prvim autobusom odlazio za Beograd, penjući se lakim koracima na onaj Zeleni venac, jer mi je u Radio Beogradu mentor bila baš ona – diva neverovatnog glasa, istaknuta umetnica, izvrstan supervizor, a za nastupe koje mi je organizovala nikada neću umeti dovoljno zahvalnosti da joj izrazim.

Sećaš li se svog prvog pojavljivanja na sceni pod mentorstvom Merime?

Bilo je to na Kolarcu, uz pratnju Velikog narodnog orkestra RTS-a. Priznajem, imao sam veliku tremu. Ipak, vera me nikad nije napuštala. Prosto, znam koliko sam radio na sebi i verovao sam da je to ono pravo. Tu su i značajne emisije sa čuvenom Nenom Kunijević, dugogodišnjom urednicom nuzičkog programa RTS-a…a svakako moram istaći da sam s Merimom učio na koji način se izvode pesme, dok sam kod Aleksandra Stefana Radiševića odlazio na postavke glasa, dok sam neke od najboljih saveta dobio od velikog čoveka i neverovatnog violiniste Mome Stanojevića.

Na koji način biste približili ovu vrstu muzike omladini?

Ja slušam samo ono što razumem. To preporučujem i njima. Imao sam i svoj bend pod nazivom „Paket aranžman“, proširili smo dijapazon muzike, naučio sam i pop-rok, shvativši da nije sve u narodnoj pesmi i da drugi stilovi mogu da se zavole, ali tradicionalna muzika je identitet srpskog naroda, iako nije zastupljena u medijima onoliko koliko zaslužuje. Ona je naše nacionalno blago. Treba očuvati srpsku muzičku baštinu.

„Al’ život je točak pokrenuo“ i za vas je navio druge planove od toga da budete solista.

U periodu kada sam pripremao samostalni album, zasluživši ga nakon silnih nastupa, osvojenih nagrada, pojavljivanja na festivalima, čak sam odbio i nastup na „Beoviziji“, Merima Njegomir mi javlja da gospodin Daša iz grupe „Legende“ traži novog pevca za svoje jato. Upoznajemo se, odlazimo u studio, dobih pohvale i od decembra prošle godine član sam priznate grupe „Legende“. Merima je, eto, „kumovala“ tome.

Koliku odgovornost nosite na svojim plećima sada, s obzirom na to da su „Legende“ gradili svoj brend tri decenije?

Ogromnu odgovornost. I čast. Prvi koncert zakazan je za 15. februar u Pančevu, 22. februara smo u Šabačkom pozorištu, izdali smo već dve pesme („Vino pijem“ i „Đerdan“), snimili spot, pa se iskreno nadam da ću opravdati dato mi poverenje, kako Dašino, tako i ostalih članova. No, prvenstveno publike. Obogatio sam muzički život, dakako, ali je na meni da pokažem šta umem, da zadivim.

Da će vam dotaći srce, hoće.

Ali, Nikolu Zekića morate slušati zatvorenih očiju.

Ako se niste naježili, stavite pesmu na repeat.

Stare vraća u mladost, a mladima šalje poruku da čuvaju uspomene na svoje pretke. Njegovim interpretacijama pesama grupe čiji je član, pretenduje da i sam postane legenda. Jer uz božanstven glas harmonikaša i folkloraša Nikole koji nije znao da mu pevanje maestralno ide, poželećete da se vreme zaustavi.

 

autor: Nikea Vučetić 

Ostali članci

Ostavite odgovor

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *