BEOGRAD – Lenjost je izostanak inicijative, dokonost, nedostatak volje, motivacije, odlaganje i odugovlačenje. Ipak, pričati o hroničnoj lenjosti nije isto što i kada neko jedan dan ili nekoliko sati oseća da je najbolje da se isključi iz života i da se na neki način odmori od svega onoga što ga pritiska, ističe dr Zoran Ilić, psihijatar i psihoterapeut. To, kako kaže, nije lenjost. Lenjost je kada nešto pređe u naviku da vam je lakše da ne razmišljate o posledicama.
„Neke stvari su urođene. Postoje čitave porodice lenjih ljudi. Ipak, uglavnom je to naučeno. Pre svega to se dešava zato što roditelji stimulišu odgovornost, tragaju za naporima, zabranjuju nam, kritikuju nas, ne hvale nas dovoljno za uložen napor i onda dete oseti potrebu da pronađe lakši put i da bude na liniji manjeg otpora”, objašnjava Ilić.
Najčešća reakcija roditelja je da to kažnjavaju i da vrše još veći pritisak, a onda dete bira sve lakši put i uspeva zbog svojih „dosadnih“ načina ponašanja da izdejstvuje da, primera radi, igra video-igre nekoliko sati duže ili da prvo provede vreme na kompjuteru pa onda uči.
RTS