Dok smo mi mirno spavali tokom trajanja pandemije, bezmalo tri godine, dok smo izlazili, posećivali kulturna dešavanja i mnogobrojne događaje, jedan čovek neumorno je osmišljavao strategije kako da svima nama bude bolje, istovremeno bodreći svoj brojni kolektiv koji je brinuo o zaraženima korona virusom, ulivajući im nadu da će sutra ipak biti bolje, ne pokazujući patnju što ne može svima da pomogne, strahujući koliko će na sve nas uticati ova nova učiteljica života. Preispitujući sebe svako veče kada umoran dođe kući, puteve kojima je hodio tog dana, tražeći mane, ali i ono dobro u njemu, naviknut da „iščekira“ dan kroz ceo svoj profesionalni život hirurga- ortopeda, direktor Doma zdravlja prim. dr Veselin Bojat zahvali se na svim ljudima koje je sreo i koji su ga oplemenili, bojeći tako zidove svog života. Uvek pozitivnim farbama.

Sa visokim stepenom odgovornosti koju posedujete na čelu najvažnije zdravstvene ustanove, dolaze i određeni rizici. Sigurna sam da vaš dan biva prilično naporan.

-Naučen sam da radim, jer rad nas čini mladima i zadovoljnima. Naročito kada postižemo rezultate. Vidljive rezultate. Zapravo, oni su naš najbolji stimulans. Davno sam prevazišao fazu dokazivanja pred drugima, stoga se sebi dokazujem svakodnevno, jer to je mnogo teže. Samo u jednoj večeri obavio sam preko 200 poziva, plus komunikacija s ljudima tokom dana! Srećom, moja osnovna profesija hirurga- ortopeda, gde postoje velika očekivanja od onih kojima pružam tu vrstu usluga, pomogla mi je da dobar deo navika prenesem i na ovaj posao menadžera, tj. direktora Doma zdravlja, na kojem bitišem već osam godina.

S kakvim problemima se susrećete najčešće?

-Navikavši na brojne komplikacije u toku operativnog zahvata, stekao sam jednu dobru osobinu za rukovodeću funkciju, a to je da predvidim problem, nazrem ga, te da isti blagovremeno i sprečim. Biranje pravog rešenja i donošenje odluke kada si već u problemu dovodi do straha, panike, što stvara dodatni pritisak, ali kada problem možeš da pretpostaviš, onda je sve mnogo lakše. S obzirom na to da u ovom delu Evrope imamo najbrojniji kolektiv, da pružamo preko osam miliona usluga na godišnjem nivou, da smo u svakoj komponenti dominantni u odnosu na region, lideri, jer veći Dom zdravlja ne postoji, sasvim je logično da se najčešće susrećem s organizacionim problemima. Iako se rado pohvalim sa 40.000 kvadrata prostora, sa 1600 zaposlenih, sa 40 objekata, priznajem da nikada ne može biti sve savršeno. Istovremeno, veoma sam otvoren za vizije i konstruktivne kritike. Iskreno, ni sam nisam mislio da ću se ovoliko zadržati na čelu ovako važne ustanove, ali sada mi je čast. Očito da su rezultati ti koji me drže, jer je evidentno koliko smo se pomakli u pozitivnom smeru.

Naročito ste ponosni na objekat u Almaškoj ulici.

-Kada sam kročio ovde, prvo sam napravio analizu celokupnog Doma zdravlja, apsolutno svih objekata, i iz analize zasnovane na stručnim faktorima se izrodila potreba da se renovira Limanski objekat, da se sagradi nov na Adicama, sada i na Vidovdanskom naselju, da se napravi taj reproduktivni centar u Almaškoj ulici, o kojem s posebnom radošću volim da govorim, jer kao otac troje dece, studentskog doba, uviđam probleme sa kojima se suočavaju i o kojima se malo govori, zbog čega im je ovakav jedan stari objekat, sada restauiran i sačuvan, onako kako tom kraju i dolikuje, bio preko potreban. Pronatalitetni edukativni centar, iznedren je iz te potrebe da omladini približimo svet droge, alkoholizma, pušenja, neželjene trudnoće, zaštite od iste, temu abortusa i sve ono sa čim se oni svakodnevno suočavaju. Čini ga tim psihologa, psihoterapeuta, defektologa, zatim obuhvata školu za trudnice, multifunkcionalnu salu sa neophodnom opremom i rekvizitima, a u planu nam je i da napravimo mini studio u kojem ćemo sva predavanja snimati za naš Youtube kanal, sa željom da na taj način klincima dočaramo važnost ovih tema, jer smo otkrili koliko malo toga znaju.

Pored toliko obaveza, kako skrećete misli s ružnih stvari i koliko vam vremena preostaje da budete otac?

-Za skoro deceniju, ne znam da li sam bio na dva poslovna ručka. Slobodno vreme posvećujem trojici sinova kojima pomažem u prevazilaženju problema koje nosi njihova dob. Imamo naše male rituale koje kvalitetno sprovodimo: putovanja, porodični ručkovi, preporuke knjiga, odlazak u bioskop…Jedan sam od osnivača savetodavnog tela „Sterijinog pozorja“ – tzv. „Sterijanci“, tako da pozorište posebno obožavam. Poštujem svoju istoriju, tradiciju i trudim se da je prenesem na sinove. Nas često stranci posmatraju kao ljude koji su skloni menjanju svoje istorije. To nije dobro. Recimo, mi menjamo imena ulica, trgova, pa u Rimu nikada nije promenjeno nijedno ime, u Rovinju još uvek se centralni trg zove Trg Maršala Tita! Imamo mi puno toga lepog čime treba da se dičimo.

Šta najviše volite u Novom Sadu?

-Jako volim ceo grad! Bio sam na svakom EXIT festivalu, kafana sam se zasitio, a serije gledam kod kuće, muzika mi je uvek uključena, pa i sada dok radimo intervju. Drago mi je što se ulaže u škole, vrtiće, što se prave mostovi…nisam zadrt pa da tražim samo mane, jer se trudim da vidim ono lepo i ne možete me ubediti da nije sjajno što sada imamo Gradsku koncertnu dvoranu i što smo doveli Stefana Milenkovića, ili što imamo nekoliko kulturnih stanica sa bezbroj kulturnih dešavanja, ili što se izgradila Kineska četvrt…Fascinantno je da će svako u ovom gradu moći da nađe sebe i da se prepozna! Grad počinje da živi!

Zbog čega ste odbili Februarsku nagradu koja se dodeljuje eminentnim ličnostima za značajna postignuća?

-Iako kao Crnogorac volim čestitke, ipak mi je najveća pohvala što nijednu jedinu primedbu nismo dobili na stručnost i ljubaznost osoblja tokom ove pošasti koja nas je zadesila. Ponosan sam na sve svoje ljude koji tamo rade. Zaboravljamo ih. Moje odbijanje te nagrade je zapravo odustajanje. U tom momentu, bilo bi neumesno da je preuzmem dok 350 ljudi radi 24 sata. Mi smo jedini Dom zdravlja koji je radio po ceo dan, kada su žene ostavljale bolesnu dečicu kod kuće kako bi ispoštovale svoju smenu. I niko od njih nije dobio javno ni pohvalu, ni odlikovanje. Eto zašto sam odustao od nagrade. Uostalom, Hipokratove zakletva podrazumeva da smo mi tu za dobrobit ljudi.

Čemu vas je naučila ova korona?

-Umorila me je.

Pita li vas iko kako ste?

-To me niko ne pita. Naviknut sam da ja postavljam to pitanje. Barem 300 puta dnevno.

 

razgovarala: Nikea Vučetić