Maraton je zdravlje i stil života
Naš sugrađanin, maratonac i posle pet godina odkad se preselio u Ameriku, kadgod učestvuje na takmičenjima drži srpsku trobojku u rukama
Marija Magdalena Idei Trifunović
U Ameriku je otišao u aprilu 2018. godine, i bezmalo pet godina živi “američki san”. Odlazak je usledio najviše, kako i sam kaže, da isproba svoju sreću, da ostvari svoje snove i da trči, trči i trči. Gotovo sve želje ispunile su se Goranu Vendleneru, ali smatra da nikada neće biti pravi Amer. Učestvovao je na Bostonskom maratonu koji slovi za najstariji kao i na Njujorškom za koji se teško može plasirati, on je uspeo. Kao i svuda u svetu, mora da radi, ipak on vredno trenira i obilazi “obećanu zemlju” uzduž i popreko. Dolazak u rodni Petrovaradin odlagao je nekoliko puta i to iz opravdanih razloga koji se tiču i administracije ali i pandemije.
– Ovog trenutka, želim i planiram da u nastupajućoj 2023. godini dođem kući. Ali to ne zavisi samo od mene.
Kada gledaš iz današnjeg ugla da li si učinio pravu stvar što si se odlučio da odeš “preko bare”?
– Apsolutno da! Iako sam u Srbiji slobodno živeo, ali za neke moje veće životne planove smatrao sam da treba da odem iz te “zone komfora”.
Koliko ti je ta odluka bila onda, pre odlaska, teška?
– Nisam siguran da mi je bilo teško, osim onog dana kada sam se spakovao i pozdravljao sa porodicom i prijateljima. Tad sam gutao knedle i bilo je iskri u očima.
Za ovih nekoliko godina provedenih u Americi sigurno ti nije bilo uvek lako i lepo. Šta i kad ti je bilo najteže?
– Definitivno ima uspona i padova. Emotivno je bilo teško. Kada su praznici – najteže je. Kao i kada se dešavaju neki bitni životni događaji, poput rođenja deteta mojih prijatelja i rođaka ili kada se neko meni drag venčava, a ja ne mogu da prisustvujem toj sreći jer sam daleko u tuđini. Bilo mi je teško, kada mi je baka umrla to je zaista bilo emotivno najteži trenutak od kada nisam kod kuće u Srbiji. Teško mi je jer je američka administracija veoma loša i sada mogu da kažem sporija od naše. Advokati samo gledaju da ti uzmu pare… Najteže mi je palo to što su advokati radili svoj posao te sam izgubio status i vizu. Al rešiće se i to uskoro…
Kako si se snašao?
– Zadovoljan sam kako sam se snašao. U početku je bilo teško da pronađem smeštaj. To je i ovde jedan od najtežih i najvećih problema. Imao sam i jezičkih barijera jer mi engleski nije bio najbolji. Međutim, imao sam sreće i otvorila su mi se vrata kada je posao u pitanju. Uspeo sam da se zaposlim u kompaniji u kojoj sam želeo da radim i to samo posle nekoliko meseci. Prijavio sam se da volontiram na svetski dan trčanja i umesto da se na zadatku pojavim u pet uveče, požurio sam, ni manje ni više nego dvanaest sati ranije, i stigao sam u pet ujutro. Na terenu sam zatekao samo radnike koji su pripremali događaj, ali i direktorku. Ona mi rekla da ostanem i kroz razgovor se oduševila sa mnom. Ispostavilo se da je to bilo pravo vreme za mene. Do korone postepeno sam gradio karijeru. Dobio sam čak i nagradu za radnika godine a onda se sve zatvorilo i opet sam krenuo od nule. Nakon smirivanja pandemije radio sam ketering za jednu jevrejsku porodicu i njihove sunarodnike. Poslovao sam i s trenerom Medinom i honorarno za neprofitnu organizaciju za trčanje čije je sedište u Njujorku, tzv. NYRR. Bio sam honorarac pošto nemam više radnu dozvolu.
Šta ti je najvažnije što ti se dešava u tuđini, tj. da li ispunjavaš svoj cilj zbog čega si i otišao tako daleko od kuće?
– Nisam imao određene ciljeve pre dolaska u Ameriku. Strelac sam u horoskopu, što znači – avanturista. Ali svakako u hodu kad isplaniram nešto idem ka tom cilju i ispunim ga. Ovde se rad i trud mnogo ceni. Sledeći plan je fokusiran na sređivanje statusa, zelene karte, i na kraju državljanstvo.
Koliko politika utiče na život običnog građanina u Americi?
– Amerikanci su zaslepljeni svojim političarima. Ako im kažu da je nešto “belo”, onda je njima to zasigurno “belo”, ma kakve je boje u realnosti! Ne znaju mnogo o spoljnoj politici… Ima naravno i onih koji se razumeju i znaju svetsku situaciju, pa iz mog iskustva mogu reći da su ti poznavaoci na “našoj” strani.
Šta ti nedostaje a šta najviše želiš a nalazi se u Srbiji, Novom Sadu, Petrovaradinu, kod kuće?
– Generalno im je hrana lošeg kvaliteta. Nedostaju mi moji najbliži i prijatelji da sednem u Zmaj Jovinu u neki kafić, da uživam u čarima Fruške gore i da odlazim na naše ulične trke koje imaju dušu. Da odem na Petrovaradinsku tvrđavu, ispijam kafu i gledam na Novi Sad. Da trčim Sunčanim kejom, da vidim šta se to sve promenilo…
O čemu Amerikanci najviše vode brigu?
– Najviše vode brigu o hrani. Ona ih i najviše brine.
Da li si ti postao pravi Amerikanac ili si ostao Petrovaradinac u srcu Njujorka?
– Definitivno mislim da nikad neću biti tipičan Amerikanac, iako poštujem njihova pravila, ali branim i svoje interese. Neću ćutati i drmati glavom ako se ne slažem sa njima.
Najviše ti u Njujorku smeta?
– Jako je prljav grad, pored smeća, ima mnogo šetača pasa koji ne kupe izmet svojih ljubimaca. Nije samo na filmu nego i u zbilji, veliki broj beskućnika. Tokom korone registrovano ih je oko 13.000. U to vreme nije bilo turista pa je grad, dodatno zbog velikog broja beskućnika izgledao zastrašujuće jer su bili vidljiviji na pustim ulicama. Uglavnom su ti ljudi mirni, ali ima i onih ekstremnijih koji hoće da napadnu. Hvala Bogu, lično nisam imao problema.
Koliko treniraš i ko ti je trener?
– Treniram svaki dan, eventualno jednom u deset dana imam pauzu. Trenira me Luciano Medina licencirani trener u Svetskoj atletskoj federaciji i Marie Ange-Brumelot njegova supruga koja spada u brze američke maratonke. Oni su pre svega moji prijatelji, a i vrhunski treneri.
Koliko si maratona, polumaratona, trka istrčao od kada si u Americi?
– Za ovih nepunih pet godina istrčao sam oko deset maratona i dvadesetak polumaratona i mnogo kratkih trka. Najinteresantniji mi je bio maraton na Aljasci pored predivne prirode imao sam čast da mi izleti los (moose) sa bebicom al su bili prijateljski nastrojeni. Stao sam i snimio video tog trenutka nisam mario na rezultat.
Koji rezultat bi izdvojio?
– Najponosniji sam na svaki istrčani zdrav kilometar. Zdravlje mi je najvažnije. Ali, negde, pamtim na Petoj aveniji trku na jednu milju. E, ona mi je najdraža trkica.
Vidim da putuješ po celoj zemlji. Gde si sve bio i šta je ostavilo na tebe najjači utisak?
– Obišao sam veći deo SAD. Zanimljivo je da sam bio na mnogim mestima gde nisu ni moji prijatelji Amerikanci. Na Aljasci sam obišao glečere i imao susret sa belim medvedom, na Havajima sam uživao na Vaikiki plaži, u Denveru sam trčao preko Red Roksa, na Floridi put me je vodio do Silver Springsa, mesta gde su snimali prvog Tarzana. Tamo i dan danas može da se vide majmuni u njihovom prirodnom staništu jer su im tokom snimanja filma pobegli. Susret sa aligatorima bilo mi je istinsko adrenalinsko iskustvo. Trčao sam najstariji maraton na svetu u Bostonu. To mi mnogo znači. Upoznao sam i prvu ženu koja je istrčala maraton Katrine Svitzer. Njujork sam obišao uzduž i popreko, što trčeći što šetajući i vozeći se. Čak sam ga doživeo iz vazduha pošto sam leteo helikopterom iznad njega. Obišao sam sve muzeje… Dok sam radio ketering video sam mnoga materijalna bogatstva, vile, svadbe na Vol stritu, bajkovite rođendane…
Kako se stiču prijatelji u Americi?
– Ja sam ih uglavnom upoznao kroz trčanje i posao. Naše ljude sam upoznao zahvaljujući keteringu. Mada, neretko vam može neko prići na plaži ili na bilo kom drugom javnom mestu i dosta su otvoreni za razgovor. Uglavnom sve je to lagana varijanta jer su to sve površna druženja. Retko možeš naći baš pravog prijatelja. Ne znam kako bih drugačije objasnio, a kada je u pitanju moje iskustvo i utisak
Da li zaista misliš da ćeš jednom da se vratiš?
– Meni je uvek u glavi jednog dana, sa mnom se nikad ne zna. Za sada živim svoj “američki san”.
Šta bi poželeo svojim sugrađanima u narednoj godini?
– Da shvate da je zdravlje najvažnije. Da su bitni ljudi koji daju smisao tvom životu. Da ulazu u putovanja jer to je ono sto se pamti. Da idu napred i žive svoj san! Jer, svako ga ima i svako može da ga ostvari.
Šta ti nedostaje a šta najviše želiš a nalazi se u Srbiji, Novom Sadu, Petrovaradinu, kod kuće?
– Generalno im je hrana lošeg kvaliteta. Nedostaju mi moji najbliži i prijatelji da sednem u Zmaj Jovinu u neki kafić, da uživam u čarima Fruške gore i da odlazim na naše ulične trke koje imaju dušu. Da odem na Petrovaradinsku tvrđavu, ispijam kafu i gledam na Novi Sad. Da trčim Sunčanim kejom, da vidim šta se to sve promenilo…
Najponosniji sam na svaki istrčani zdrav kilometar. Zdravlje mi je najvažnije