NOVI SAD – Izložba Jovane Popović Benišek „DISTANCE“ biće otvorena u ponedeljak 23. oktobra u 19.00 časova u Malom likovnom salonu. Izložba će moći da se pogleda do 3. novembra.
Poprečni preseci likovne ispovesti
Umetnički domašaji često su neplanirani poduhvati o kojima mislimo tek nakon što nastanu. Zahvaljujući ranijim, nerealizovanim idejama ili razmišljanjima o pojedinom likovnom povodu, umetnici se vraćaju sami sebi i u ponovnom susretu s idejom ostvaruju cikluse koji mogu da ih iznenade. Slično se dogodilo i Jovani Popović, kada je posle dosta godina, zagledana u brojne pejzaže kolornih međuoslonaca, u fluidnom svetu imaginacije, opet pogledom ka prirodi – rešila da okrene novi slikarski list.
Ovoga puta, plodovi njene nove serije radova isečeni su iz sitnih granolikih parčadi na kojima jedva zapažamo godove nesamerljivih prečnika. Uvek upućena na polje prirodnih obličja, na poznatim platnima Jovane Popović ne postoje ljudi. Odsustvo čoveka nije nešto što bi trebalo da nas iznenadi, s obzirom na ukupni (ne)odnos čoveka prema Prirodi, našem izvorištu. Odjednom, kao iz nekog nerazgovetnog francuskog filma iz šezdesetih godina XX veka, pred nama se ukazuju protagonisti usnulog, pomalo zaboravljenog, živopisnog, minijaturnog sveta. U tom svetu rumenila, naglašenih bojenih senki i plamtećih kapaka, posmatraju nas dame zamišljenog pogleda u stranu, plesačice umornih očiju ili usnule maske neispitanih identiteta. Dok posmatramo minuciozne slikarske partije bezimenih, osetimo nepreglednost varijacija u izrazima, gestikulaciji i psihološkoj modelaciji. Zapravo, Jovana Popović naznačila je kroz svoj okular kako bi mogao da izgleda jedan mogući pregled kabaretskih dijaloga, u naročitoj atmosferi – kada je najpametnije ćutati i pogledima se voleti.
Mizanscen ovog ciklusa je višeznačan i navodi nas da ga sagledavamo dvojako. Možemo mu prići bliže i bez mikroskopa se upoznati s ogledalnom, iskrzanom kružnicom drvene površine – prstena izvučenog iz prirodnog rasta, sasušenog ali oživljenog pigmentima ljubavi i pažnje. Lupe kojima motrimo ove radove su samo autorkina opcija realnosti koja nas približava nevidljivom delu umetničkog prostora. Prostornost je u njima proterana, baš kao i čovek sa Jovaninih pejzaža. Žena/Čovek je smešten(a) u zavodljivoj razmeri, kadriran(a), u nizu ponavljanja anfasa i profila poput plodotvornih pupoljaka ciklične prirode u kojoj se rađamo, živimo i umiremo.
Svesne da su veličina i količina, kojima mnogi od nas streme, samo nedostižna zabluda brojeva.
Najnoviji radovi Jovane Popović govore posmatraču o svesnoj nameri da se neutrališe razmetljivost i koncentrisanim radom oslobode zatočeni likovi monumentalne snage, uprkos formatima. Igra likovne avanture odvija se na mikropanjevima naših ohumanjenih asocijacija, u unutarnjem domenu čiste kreacije – autoportretima umetnice koja ume da gleda i slika istovremeno.
Danilo Vuksanović
Jovana Popović Benišek (Novi Sad, 1965) diplomirala je na Smeru za slikarstvo Akademije umetnosti u Novom Sadu (1989), a na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu stekla diplomu mastera primenjenog (monumentalnog) slikarstva (2013). Poseduje zvanje praktičara transakcione analize (Psihopolis).
Do sada je izlagala na trideset samostalnih izložbi u Srbiji i inostranstvu, kao i na četrdeset kolektivnih izložbi. Učestvovala je na brojnim domaćim i međunarodnim umetničkim kolonijama, studijski putovala u Italiju, Nemačku, Mađarsku, Francusku, Grčku, Švedsku, Austriju, Belgiju, Holandiju, Tursku, Čehoslovačku, Rusiju, Španiju, a 2003. i 2017. godine gostovala je u rezidencijalnom boravku za umetnike Cite des Arts International u Parizu. Svojim radovima više puta je predstavljala Srbiju na manifestaciji Fabrianoinacquarello u Fabrianu, u Italiji (2018, 2019, 2020. i 2022).
Član je Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodne (SULUV) i ICOM-a.
Zaposlena je u Karlovačkoj gimnaziji kao profesor likovne kulture (od 2018).

Izložba slika Srđana Bjelotića biće otvorena u ponedeljak 23. oktobra u 18.00 časova u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada i moći će da se pogleda do 6. novembra.
Nijansa plave koja se pamti
„Svaki vek ima svoja doba krize u umetnosti kada dolazi do zasićenja, do mnogo puta ponovljenih tehnika, stilova, tema, u toj meri da dela izgledaju kao da su nastajala na istom izvoru inspiracije. Moda, kao i u svim drugim oblastima kretivnog stvaranja, tako i u slikarstvu, ima svoje prepoznatljive periode u kojima je publika imala više afiniteta za određene teme, poetiku načina na koji su interpretirane, prepoznatljiv kolorit, tehniku… Dakle, umetnička produkcija u tim periodima stavljana je u službu atmosfere koju su zajedno kreirali umetnici koji su uspešnije od drugih ‘čitali’ šta publika želi i ista zadovoljna publika koja je želela ta dela za sebe i druge. Na tasu suda vremena moda se tu ‘klackala’ sa krizom nastalom poremećajem sistema vrednosti usled pobede komercijalnog nad vrednim.
Jedan od primera toga koje sve oblike može da poprimi kriza u umetnosti i na koji se način rešava jeste vreme posleratne jugoslovenske umetnosti koja, rasterećena oslobađanjem od sovjetskog ideološkog okvira, već ranih pedesetih godina XX veka daje neka od najvećih dela jugoslovenske i srpske moderne umetnosti. Stvaralačka sloboda u likovnim umetnostima nije imala granica. U toj atmosferi vrlo uspešno stvara i slovenački umetnik Jože Ciuha. Apstraktnost njegovih dela u kojima se prepoznaju određeni elementi predratne klasične umetnosti načinila je most između predratne publike i posleratnih ljubitelja apstraktnog umetničkog izraza. Otuda se za Ciuhu kaže da je ‘oživeo’ umetnost, suprotno posleratnim kritikama u štampanim medijima kada se govorilo da je u odnosu na nov, publici nerazumljiv likovni izraz, ‘umetnost umrla’. Bila je to specifična kriza zabeležena kao posledica poremećenih odnosa između publike i umetnika, njihovih savremenika. Savremeno doba, velika umetnička produkcija i svakodnevna online dostupnost beskonačnog broja umetničkih dela, stvorili su atmosfeu zasićenosti usled svakodnevnog prepoznavanja sličnih umetničkih dela ili čak delimično modifikovanih istih dela koja se na različitim internet prezentacijama prodaju kao jedinstvena. Upravo ova zasićenost informacijama u umetničkom stvralaštvu, indukovavaši usput jednu novu vrstu krize, podigla je vrlo složenu prepreku autorima koji sada imaju zadatak da snagom svog stvaralaštva savladaju ove nemale kapije izazova virtuelnog sveta.
Umetnik Srđan Bjelotić je autor kojem je uspelo da, stvarajući iskreno, impulsivno ‘iz sebe’, postigne da njegova dela u trenutku uvuku posmatrača u svet bogatog kolorita, na netipičan način postavljenih geometrijskih formi, stvarajući kompozicije koje se poput impresivnih slapova spuštaju ka podnožju, u svakom delu drugačije vizure, kolorita, atmosfere, kompozicije, emocije. Bjelotić se i u najbržem pregledu/pogledu pamti, izdvaja izazivajući jednu čistu emociju uzbudljivog uživljavanja. Intenzivan kolorit, stabilna znalački postavljena kompozicija, karakteristična nijansa plave boje kojom vešto ostvaruje utisak dubine, uvlačeći pogled posmatrača duboko u sebe, snažna eskpresionistička impresija apstraktnih formi a opet u zoni intimne, gotovo tople prepoznatljivosti koja poput Lubarde živi na ivici pojavnosti, čine stvaralaštvo Srđana Bjelotića jedinstvenim na mnogo načina. Usled ovog, slobodno se može reći neizbežnog doživljaja, posmatrač se trajno vezuje za Bjelotićevo delo, osećajući potrebu da mu se vraća iznova.
Nemoguće je a da se u inspiraciji, doživljaju i načinu izvedbe motiva hercegovačkog krša ne povuče paralela sa Petrom Lubardom i njegovim motivima crnogorskog krša. Ta paralela počinje i završava se impulsom da baš stene i stenoviti pejzaži budu inspiracija obojici umetnika i predstave se impresivnim, dramatičnim koloritom. No, Bjelotić je u potpunosti svoj, njegova upotreba plave boje i akcenti, na primer crvene i žute, čine da se njegovo slikarstvo pamti po znalačkoj upotrebi bogatog kolorita nastalog na promišljenoj pastuoznosti postepenog i slojevitog nanošenja boje. Ima u tom slikarstvu izvesne nostalgije koja se ogleda u tome što ćete možda u nekom motivu prepoznati inspiraciju koju je pronašao u najvećim slikarima prošlog veka, poput Gustava Klimta, nostalgije koja je plemenita asocijacija na majstorstvo najvećih svetskih umetnika. Šta nam to govori o autoru? Da je reč o, u likovnom smislu najvišeg standarda, autoru koji je zreo umetnik, prvo u zanatskom smislu na način da je jasno da je formiran na najvišim vrednostima istorijskog kapitala likovne umetnosti, da otuda njegov apstraktni ekspresionizam stoji na čvrstim temeljima znanja, veštine i obrazovanja, vrednosti koje su ugrađene u stvaralaštvo najvećih umetnika a koje je, istina, sve teže uočiti zajedno u stvaralaštvu jednog umetnika našeg savremenika.
Jednostavnost pri izboru motiva i stabilna arhitektonika kompozicije obezbeđuju gotovo suptilnu momunumentalnost. Prepoznatljiv intenzivni kolorit, uzbudljiva rešenja prisustva svetla, neravnomerni kontrastii oko specifične ritmike geometrijskih motiva čine stvaralaštvo Srđana Bjelotića autentičnim, lako prepoznatljivim, iznad svega vrednim na način koji sublimira najbolje iz stvaralaštva koje mu je prethodilo, sopstvenog znanja, obrazovanja, talenta, rada, veštine i inspiracije koja oslikava na svaki način jednu raskošnu, kreativnu stvaralačku ličnost koja uspešno komunicira između svog unutrašnjeg sveta i načina na koji kod publike putem svog slikarstva izaziva intenzivne emocije, slaveći život u svakom deliću boje koja pokriva njegova platna.”
Mr Branislav Mihajlov, diplomirani istoričar umetnosti
Beograd 8.10.2023.

Srđan Bjelotić (1978, Rijeka, Hrvatska)
Obrazovanje:
• Akademija likovnih umjetnosti: 1998– 2003, Trebinje; klasa profesora Milorada Ćorovića