NOVI SAD – Kada smo deca, ličnosti koje viđamo na televiziji i u medijima često oblikuju naše snove i aspiracije. Milica Radaković je osoba čiji bi rad mogao inspiriše mnoge mlade žene u Srbiji i podstiče ih da razmisle o svom budućem zanimanju na kreativan i inovativan način, koji transformiše postojeće šablone profesionalnih puteva.

Kao dobitnica prestižne nagrade “Žene u nauci”, doktorantkinja na Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo Univerziteta u Novom Sadu i asistentkinja na Katedri za fizičku hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu, Milica je istinski primer posvećenosti i strasti prema nauci. Trenutno je deo projekta “Ona zna – ekonomsko osnaživanje žena” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID), a sprovodi Impakt Hab Beograd, u partnerstvu sa AmCham Srbija, Centrom za razvoj Jablaničkog i Pčinjskog okruga (CRJPO) i Erste bankom. Sa nama je podelila svoja iskustva u akademskom svetu i uključenost u ovaj značajan projekat.

1. Kako ocenjujete trenutnu poziciju i ulogu žena u nauci i šta smatrate da su ključni izazovi sa kojima se suočavaju žene koje teže da se posvete naučnom radu?
Moja lična iskustva i izazovi u nauci se kose sa onima koje sam saznala u dijalogu sa naučnicama iz drugih oblasti. Ispostavilo se da su moja iskustva na Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo, PMF-a Univerziteta u Novom Sadu, veoma pozitivna i ne tako uobičajena. Kao pripadnica slabijeg pola, uvek sam nailazila na pomoć i razumevanje u svakom smislu, te se nisam osećala diskriminisanom ni u jednom pogledu.
Međutim, Institut za političke studije u Beogradu, organizovao je dijalog između brojnih naučnica i predstavnika Ministarstva nauke, inovacija i tehnološkog razvoja 2024. godine. Tu sam imala prilike da proširim svoje shvatanje o ovoj temi. U razgovoru sa ostalim naučnicama, saznajem da u Srbiji ima više žena u nauci nego muškaraca. Takođe, mnogo žena je zaposleno u laboratorijama i njihova uloga je u analizi uzoraka i podataka. One čine onu osnovu bez koje nauka ne može da se razvija, što bi rekle: „Nauka je reč ženskog roda“. Izazove u karijeri žene treba posmatrati na relaciji: žena-napredovanje, napredovanje žene-napredovanje muškarca i napredovanje mlađe žene- napredovanje starije žene.
Prvi izazov odnosi se na to koliko smo sami spremni da sebe sputavamo ili guramo. Ispostavlja se da je uloga mentora veoma bitna u procesu napretka, te retko neko ko je sam i izvan sveta laboratorija, konferencija i naučnih radova može da uđe u taj svet. U oblasti društvenih nauka je teže doći do mentora zbog brojnosti doktoranada i ograničenja broja mentorstava po profesoru. Studenti prirodnih nauka imaju manje dostupnih stipendija usmerenih na žene, te sam počastvovana što sam dobitnica nacionalnog priznanja „Za žene u nauci“. Ovo znači da su mi obezbeđena finansijska sredstva za istraživanja, što je jedan od glavnih faktora daljeg napretka. Dakle, moja velika prednost je što je moj mentor u dobrom trenutku bio slobodan da ima još jednog doktoranda i to što su mi sredstva za istraživanje postala dostupna.
Drugi izazov odnosi se na bolnu temu da moramo da izađemo iz sveta nauke kojeg jako volimo, zato što je vreme da stvaramo potomstvo. Taman kada završimo fakultet i od nas se očekuje da radimo više, smislenije i racionalnije, naše telo ima drugi plan. Ovim biološkim preduslovom, muškarci imaju više vremena za napredak, te ako posmatramo isti broj godina koje su muškarac i žena imali u nauci, verovatnije je da će muškarac da ima bolje ostvarene rezultate, jer je žena morala da pauzira. Ovo se ogleda u bržem napredovanju muškarca pri izboru u zvanje, odnosno većoj plati kod muškaraca koju postiže ranije.
Treći izazov odnosi se na međusobno (ne)pomaganje i (ne)informisanje između starijih i mlađih koleginica. Ispostavilo se da su mlade naučnice nezadovoljne, jer ih starije koleginice često smatraju kao pretnju za sopstvenu poziciju, te im ne daju ruku podrške kada im je potrebna. Izgleda da kad se pojavi novi konkurs, stipendija, poziv za učešće na projektu ili slična prilika za napredovanje, ne postoji kolegijalnost, već kompetencija.
Očigledno je svaki od ovih izazova rešiv, zbog brojnosti žena u nauci. Ključni recept je razgovor sa kolegama i međusobno razumevanje.

2. Možete li da nam približite Vaš naučno-istrraživački rad koji je nagrađen priznanjem ‘Žene u nauci’; i kako je ova nagrada uticala na Vaš profesionalni put i dalju karijeru?
Trudim se da iz sedimenata nastalih tokom ledenih doba izvučem što više informacija o životnoj sredini u Srbiji. Zasad znamo zaista mnogo zahvaljujući kvalitetu i očuvanosti sedimenata koje Vojvodina ima. U nekim delovima Vojvodine moćnost sedimenata ledenih doba prelazi 50 m, što je veoma retko u Evropi. Bavimo se i specifičnim detaljima, poput toga koja temperatura je verovatno postojala u Vojvodini tokom leta u prethodnih devet ledenih doba (oko milion godina). Pošto su temperature goruća tema u nauci, naša istraživanja doprineće poznavanju njihovog prirodnog kretanja, zbog toga što čovek nije nikako uticao na njih tokom ledenih doba. Podaci o temperaturi koje mi dobijamo su bitni, jer mogu da potvrde da li su klimatski modeli koji se koriste danas u klimatologiji dovoljno dobri da predvide stvarna dešavanja u životnoj sredini koja su dokumentovana u stenama.
Ova nagrada za mene znaci da cu moći da sprovedem istraživanja na više lokacija, uključujući i ostatak Srbije a ne samo Vojvodinu kako je do sada bio slučaj. Takođe sredstvima koja su mi obezbedili Loreal Balkan, Komisija za saradnju sa UNESCO i Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija, ću pokriti troškove konferencija koje slede u naredne tri godine, koliko planiram da traje moje istraživanje. U narednih par meseci sa mojim istraživanjima će se upoznati publika iz Austrije, Poljske i Nemačke. Takođe, planiram i da odem u Kinu u jednu laboratoriju koja će mi pružiti uslove za analize koje nemam u Srbiji.

3. Učestvujete u projektu “Ona zna – Ekonomsko osnaživanje žena”, koje su glavne ideje projekta i kome je namenjen?
Ovaj četvorogodišnji projekat ima za cilj ekonomsko osnaživanje, posebno mladih žena iz ruralnih područja i onih koje su neezaposlene, ne školuju se niti se usavršavaju kroz sistem obuka (pripadaju NEET kategoriji). Uključila sam se u spomenut projekat jer smatram da su žene sposobna bića, kojima nekada fali vetar u leđa da bi svoje veštine mogle da prikažu na najbolji mogući način. Društvo u Srbiji važi za patrijahalno, te upiranje svetlosti na žene može da doprinese da se osećaju više vidljivim i značajnijim. Stoga, smatram da su namere ovog projekta ispravne. Srećna sam ako moja priča doprinese da se devojčice opredele na dalje školovanje.

4. Koje su ključne aktivnosti koje realizuje projekat “Ona zna” i koje je planirano trajanje projekta?
Aktivnosti projekta usmerene su na poboljšanje zapošljivost žena, razvoj biznisa i povećanje pristupa fondovima namenjenim preduzetnicama. Prve aktivnosti će se implementirati u Jablaničkom i Pčinjskom okrugu, u saradnji sa Centrom za razvoj Jablaničkog i Pčinjskog okruga i drugim regionalnim razvojnim agencijama. Projekat je podržala Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID), a sprovodi Impakt Hab Beograd, u partnerstvu sa AmCham-om, Centrom za razvoj Jablaničkog i Pčinjskog okruga (CRJPO) i Erste bankom.

5. Kakav biste savet pružili mladim devojkama i ženama koje žele i teže da se posvete naučnom radu? Koja ključna znanja i veštine smatrate da su neophodne za početak njihove karijere u ovom polju?
Imam tri konkretna saveta za mlade žene koje žele da uđu u svet nauke:
1. Koristite snižene cene konferencija dok studirate (uglavnom su i besplatne za studente).
2. Ne započinjite drugu dok prvu stvar niste potpuno završile.
3. Proverite kako vaša oblast istraživanja izgleda u drugoj zemlji, ali vratite stečena znanja i praksu u Srbiju.
Znanje će doći sa vremenom i postaće sve šire za sve užu oblast vašeg istraživanja. Nije problem ako vas plaši da ne znate dovoljno. Kad sam učila za odgovaranje još u osnovnoj školi uvek sam želela da imam bar još jedan dan da mogu bolje da naučim, a moja, sad pokojna majka, bi mi rekla: „Uvek će ti u životu hvaliti taj jedan dan“. To je istina, do današnjeg dana pred svaku konferenciju pomislim: „Kad bih samo imala još jedan dan…“, ali na kraju sve ispadne kako treba, pa i bolje nego što projektujemo u svojoj glavi.

Foto: Željko Kovačević